Kafano, muko

A baš kroz piće pokušavaju da se rasterete frustracija zbog ko zna još čega u životu što takođe ne umeju, a što je inače prilično potrebno za normalan život.

Uključujući i normalan kafanski život, važan faktor društenog saobraćanja još otkad je čovek otkrio alhemijska čuda koja proizvodi fermentacija plodova prirode u alkohol.

Zlatno pravilo unutarkafanske diskrecije u međuvremenu je posivelo, pocepalo se i curi na sve strane, delom zato što su vremena takva, tabloidna i sokačarska, patološki radoznala na naopak način, a delom i iz razloga nažalost sasvim opravdanih, jer su se i kafane (kao i uvek u naopaka vremena, kad isplivaju sutereni) napunile onima koji ne znaju, ne razumeju i ne poštuju njihove kodekse, pa se u kafani ne ponašaju kafanski nego – uličarski.

Ne ulično, jer i ulica ima svoje kodekse pristojnosti i časti, nego baš uličarski. A to već nije nešto o čemu treba ćutati, jer ume da pređe crtu koja obezbeđuje civilizovan suživot među ljudima.

Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV) pre neki je dan saopštilo kako je u jednom novosadskom restoranu, stolu za kojim je sedeo programski direktor NDNV Dinko Gruhonjić sa kolegama, prišao Gruhonjiću od ranije inače nepoznati novosadski advokat Nemanja Aleksić i zasuo ga punom kiblom šovinističkih uvreda, začinjenih i onim legendarnim „znaš li ti ko sam ja“, tim univerzalnim znakom prepoznavanja bahatih i raspištoljenih primitivaca koji u nekom za sebe povoljnom trenutku pomisle da su postali Nešto, ne zna se tačno šta, ali svakako Nešto čemu se ne bi smelo stati na senku.

A možda ni boraviti u prostoru koji tom naprasnom Nečemu ulazi u vidokrug.

Zašto je baš novinar i profesor Gruhonjić u skorije vreme najčešća i najverovatnija žrtva ovakvih iživljavanja, valjda ne treba objašnjavati nikome ko nije prespavao godinu u kojoj je bio, i još je, žrtva najprljavije u prljavoj istoriji prljavih režimskih kampanja.

NDNV najavljuje tužbu protiv Aleksića i prijavu Advokatskoj komori Vojvodine, Aleksić tvrdi da događaji nisu tekli tako nego drugačije i da je on zapravo nedužna žrtva verbalnog nasilja. Nismo bili prisutni pa da u svojstvu svedoka tvrdimo bilo šta, ali neke stvari su tu indikativne i njihovo bi zanemarivanje bilo svojevrsno prećutno laganje.

Detalji koje je o Aleksićevim poslovima, interesima i političko-poslovnim vezama razvijenim u naprednjačkoj eri, ali i građanskom ponašanju i sve češćim incidentima ovog advokata izneo Danasov dopisnik Aleksandar Latas ukazuju na jedan obrazac ponašanja i odnosa prema drugačijima od sebe koji ukazuje na, kako da kažemo, visoku zamislivost i visok stepen verovatnoće ovakvog Aleksićevog ponašanja bilo gde, pa i u pučko-demokratskom i pluralističkom prostoru kafane ili restorana. Naročito ako je žrtva neko ionako markiran za progon.

S druge strane, nećemo kriti, jer zašto bismo krili, da s Gruhonjićem imamo zavidan kafanski staž i da ga baš nikada, pa ni u onim stepenima intoksikacije zbog kojih se trajno oduzima i ritualno spaljuje vozačka dozvola, nismo zatekli u agresivnom ponašanju prema ljudima s kojima slučajno deli javni prostor.

Nekako nam se čini da je i to izvestan indikator, a ako neko misli da nije, neka slobodno iznese svoju inovativnu bihejviorističku teoriju.

Možda će ona „normalna vremena“ koja toliko zalud zazivamo jednom ponovo doći, ali to neće biti pre nego što opet zaživi ona da ono što se dogodi u kafani ostaje u kafani, ali da bi to zaživelo jako je mnogo toga što će izvan kafane morati da se promeni, to jest, svet koji je ispao iz zgloba moraće nekako da se vrati na svoje mesto.

Za početak, u tom će svetu šuše prestati da pitaju „znaš li ti ko sam ja“, jer će znati da znamo, a da to što znamo nije baš nešto čime se pametan ponosi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.