Katarska katarza

Iranski fudbaleri došli su na svetsko prvenstvo u Katar da igraju za svoju zemlju, a ta zemlja je Iran; samorazumljivo, zar ne? Ali, izgleda da to ipak nije bilo kakav Iran i bilo šta što se Iranom prozove, nego onaj Iran u kojem će se njihova braća i sestre osećati slobodno i dobro. Jer, za koga oni uopšte igraju taj fudbal u nacionalnom dresu ako ne za svoju braću i sestre?

Valjda su one i oni ta Republika, ta javna i opšta stvar za koju se vredi boriti, a ne neka sekta zlih staraca koja misli da zna sve tajne neba i zemlje?

Ako je takvu slobodu nemoguće ostvariti u okvirima onoga što se zove Islamska republika Iran, ako je ona postala, ili je oduvek bila, sredstvo i alatka porobljavanja i ubijanja, onda oni, fudbaleri, mogu da učine barem to da njenu himnu ne zapevaju tamo na terenu, pred očima i ušima celog sveta, i da tako pošalju nemu, a glasnu i jasnu poruku svima koji imaju oči da vide i uši da čuju.

To nepevanje porobljivačeve himne najvažniji je, možda i jedini istinski događaj prvih dana ovog katarskog Mundijala, i ako iranski reprezentativci ostanu nesalomljivi u svom činu otpora i solidarnosti prema onima koji bez razloga i bez krivice pate i trpe tamo u otadžbini, ostaće to i najvažniji događaj tog nesrećnog Katara, šta god da se na fudbalskom terenu do kraja dogodi.

Istinska katarska katarza.

A jedan je teheranski zvaničnik, kažu novine, već besno zapretio da će, ako ovi neće da pevaju, Islamska republika u Katar poslati neke druge, koji će pevati kao bele lale. Da li će ti drugi uopšte znati da igraju fudbal, to izgleda nije važno. Svakoj su tiraniji podobni i poslušni draži i potrebniji od sposobnih, utoliko pre što sposobni imaju urođenu sklonost da pre ili kasnije postanu drčni i svojeglavi.

Mi, hvala nebesima, nemamo tih problema, ni sa himnom, a ni inače. Ovi naši znaju i hoće da pevaju, a hoće i da igraju fudbal. Da li i znaju? Da, u okvirima svojih mogućnosti, koje nisu za potcenjivanje, ali nisu ni od šampionske sorte, što i njih i nas zapravo pošteđuje neke moguće suvišne bruke, nekog nelagođa, postiđenosti i poniženosti koje su nam znali prirediti neki drugi i neke druge, sa nešto drugačijim loptama.

Ni devedesetih godina, dok su nam se svetovi rušili na naše oči, naši loptaroši svih boja nisu imali nikakav problem da odu na poklonjenje i prime odličja od onog koji je postavio najviše dinamita pod te naše svetove. Ništa im u tome nije bilo čudno ni nedolično. Takvi su, izgleda, i njihovi naslednici, kojima ne pada teško da posluže kao reklamni dodatak uz jednog operetskog samodršca i otmičara Republike koja bi trebalo da pripada svima nama.

A vidimo koliko je malo potrebno za častan i dostojanstven otpor, za nepristajanje, za rečit akt neme pobune kojim se zahteva istinska Republika, ona koja je za sve, a ne samo za poslušne sledbenike bilo koje i bilo čije dogme.

Naravno, nije ovo „malo“ uopšte tako malo niti tako bezopasno, jer tiranija je lako uvredljiva i osvetoljubiva, naročito onda kada se oseti ranjivom.

Svojim nepevanjem iranski fudbaleri rizikuju mnogo manje nego anonimni Iranci i Iranke tamo kod kuće, ali i mnogo više nego, na primer, naši balkanski gizdavci, koji su – teško mi je da se prisetim makar jednog izuzetka – proglavinjali kroz ovih tridesetak godina sveopšteg raspadanja i skrnavljenja svega ljudskog glava zabijenih u tlo, igrajući se lopte nesvesno i van svakog konteksta „kao neka strašna deca“, što bi rekla pesnikinja.

I pevajući šta god im se kaže. „Ko peva, zlo ne misli“? Da, ali bilo bi dobro da nešto ipak misli.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.