Kosovo za decu, filmovi za odrasle

Ovo je jedna moguća interpretacija viđenog. Druga, ništa tačnija, mogla bi da glasi ovako.

Izdajnik Vučić i njegova klika pokušavaju da kroz Skupštinu legalizuju svoju izdaju i prodaju najsvetije srpske reči i zemlje, retke istinske patriote iz skupštinskih klupa pokušavaju da ih u tome onemoguće, a za to vreme izvesni Stević Zvonimir, poslanik interesne grupe zvane SPS, ispod skupštinske klupe na mobinom telefonu gleda pornografski film.

Stević je, kako god okrenete, kriv. Niti je pomagao Vučiću da odbrani Kosovo od opozicionih izdajnika, niti je pomagao patriotama iz opozicije da odbrane Kosovo od izdajnika Vučića. Zato je, javno osramoćen, podneo ostavku.

Na njegovo mesto doći će, bez sumnje, neko ko se neće baviti nikakvim potklupnim aktivnostima – poput nas loših i nevaljalih đaka koji smo ispod klupe čitali Alana Forda umesto da slušamo lekciju o mrešćenju šarana ili BDP-u ugledne Nemačke demokratske republike – nego će u skupštinskom teatru apsurda sudelovati na način predviđen scenarijem i u skladu s uputstvima iz režije.

U redu, lako ćemo se složiti da je taj Stević po svoj prilici luftika i šalabajzer, jedan pokretni eksponat iz galerije likova koji za lepe pare, pri tome naše, ne rade ništa što bi za nas bilo korisno. Pošto zadovoljavanje njegove seksualne radoznalosti ili pohote na radnom mestu i u radno vreme ipak nije stvar od javnog interesa i ne bi trebalo da bude donirano platom, dnevnicama i putnim troškovima.

S druge strane, koliko god bio, kao i svaki parazit, štetan, ne čini se da je Stević na bilo koji način opasan. Možemo li isto to reći za znatnu većinu njegovih parlamentarnih koleginica i kolega, naizgled sukobljenih do ruba tuče, a stvarno ujedinjenih u koreografisanoj odbrani jedne opasne i toksične iluzije („Ne damo, Kosovo, bre! Vi biste ga dali, ali mi vam ne damo da ga date“) kakva Srbiju drži u strašnom zaptu, u mentalnoj i političkoj, zapravo istorijskoj samoblokadi koja je jednaka trajnom propadanju i truljenju?

Zato je Stevićev „đački“ čin bio bundžijski i u onom mučnom kontekstu emancipatorski, mada on o tome ništa ne zna i za to ne nosi nikakve zasluge.

Po svoj prilici, jedna vrsta beslovesnosti ga je slučajno uvalila u malu i beznačajnu bruku i tako ga poštedela one mnogo veće, u kojoj se valjala velika većina razgalamljenih fizionomija oko njega, dok je on blaženo proučavao tzv. filmove za odrasle. Malo strožije rečeno, bio je to verovatno jedini sadržaj za odrasle koji se u tom trenutku odvijao o skupštinskoj sali.

Ne ulazim na ovom mestu u razglabanja o naravi pornografije kao takve, to je za neku drugu prigodu. Kao dete poznih odjeka seksualne revolucije, dobro se sećam vremena kad je manje-više svaka „golotinja“ smatrana oslobađajućom (u čemu je sigurno bilo i jednostranosti i pomodarskog preterivanja).

Danas je vreme pokroviteljskog terora neopuritanstva, koje ovaj put ne dolazi sa desnice nego s levice i iz centra. Svaki seks je nasilje dok se ne dokaže suprotno, a inkvizitori su prilično tvrdokorni. Represija prema seksualnosti je, dakle, slična kao nekad, samo se izgovori razlikuju.
Jednom davno, dok se o seksu još smelo govoriti bez krivice, Vudi Alen je – pomalo sledeći, a pomalo i parodirajući osnove frojdovske psihoanalize – rekao „ne znam šta je pitanje, ali seks je sigurno odgovor“.

Malerozni Stević ili nije razumeo pitanje (a to je večito i neodgovorivo „kosovsko pitanje“, koje je postavljeno tako da zauvek guši Srbiju bez ikakvog razrešenja), ili je, naprotiv, isuviše dobro razumeo da niko ni ne očekuje od njega da na to pitanje odgovori, i zato se okrenuo jedinom tačnom, ali nedozvoljenom odgovoru.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.