Male i velike ćutnje 1Foto: Radenko Topalović

Okej, znamo da treba da ćutimo, mada ne znamo zašto. Kako ćutati baš o onome o čemu svi govore, a govoriti o nečemu drugom, pa makar te niko ne slušao?

Pravilo predizborne ćutnje je odavno obesmišljeno i prevaziđeno, ali ga se držimo onako kako se držimo i toliko drugih obesmišljenih i prevaziđenih stvari.

Još malo pa će biti uvedeno u korpus besmislica nejasnog porekla i svrhe koja tobože čine našu „tradiciju“ i „identitet“, pa će trajno ostati nedodirljivo.

Ali, biće da ima smisla, možda baš sad, porazmisliti o jednoj ćutnji koja nije kratka, predizborna, nego duga, preduga… i preskupa.

I tu se, ipak, mora krenuti od nekoga ko je izabrao da ne ćuti.

Jedan čovek, ne baš nepoznat, Nikola Kolja Pejaković, odlučio je da obznani svoj politički izbor. Na to ima pravo.

Ali,osim što je misleći pojedinac, on je i najvidljiviji čovek jednog benda. Onda je klavijaturista tog benda lepo objasnio da je Pejaković svojim činom zapravo ukinuo bend, tj. da Grobovlasnici više ne postoje.

A zašto ne postoje?

Očigledno, zato što nisu tek iznajmljeni svirci koji će za pogođenu tarifu da tandrču bilo šta bilo kome, nego muzičari, ljudi s integritetom.

Koji isto tako imaju pravo da se ne pojavljuju u kontekstu kojem ne žele da pripadaju, u kojem se osećaju zloupotrebljeno.

Uzgred, mogli su to uraditi i mnogo ranije, jer im je njihov trubadur pružio i jače povode za sramotu od jednog potpisa.

A mene je sve to navelo na razmišjanje ili, pre će biti, na neku vrstu retroaktivnog maštanja. Znate već ono: šta bi bilo da je bilo…

Zamislite da je tamo negde krajem osamdesetih, kada je Boru Đorđevića zaposelo ono kukavno, cirkusantsko nacionalističko mahnitanje, neko od ljudi koji su delili binu s njim izašao u javnost i rekao da je Bora ostao sam sa svojim demonima, i da „Riblja čorba više ne postoji“?

U redu, verovatno bi Bora skrpio neku ekipu onih koji će ga pratiti bez prigovora, ali svi bi znali da to nije to i da prave Riblje čorbe više nema, jer su je činili ozbiljni muzičari, a ne prateći orkestar jednog mračnog egotripa, kojeg su mangupi i cinici iz Francuske 7 ubedili i nabedili da će biti to veći pesnik što bude veći „Srbin“.

To se, međutim, nije desilo. Opravdanja je lako zamisliti. Znate kako je, Bora ko Bora, neka divlja, proći će ga, a nama je dobro, slavni smo, svugde nas zovu, tezge su dobre… Čorba nam je prokisla, ali uvek se nađe gladnih koji ne biraju. I tako prođu decenije.

Kao što oni što stoje ili sede iza pevača nisu raspustili Riblju čorbu, tako oni drugi svirci na iznajmljivanje nisu raspustili ni tolike druge, širom Jugoslavije, ubijane u krvi i sramoti.

Svako se sklupčao u svom malom dvorištu i ispuštao zvuke za koje je verovao da će narajcavati svetinu.

Bolje, uostalom, da pevaš gluposti nego da čučiš negde u rovu, zar ne?

Kad je sve prošlo, počeli su da prelaze novoustanovljene granice, verujući da imaju pravo na to da se svi pravimo kao da su prespavali devedesete.

A zašto i da ne veruju, kad smo ih i mi prespavali, ili se bar tako ponašamo?

A nesećni Kolja pravo je čedo tih devedesetih, one su formirale njegov pogled na svet, i sve je to utoliko tragičnije što se radi o nesumnjivo talentovanom čoveku.

Nekako je uvek lakše kad budale budalesaju, jer je to normalan poredak stvari u ljudskom biću, ali koji to hemijski disbalans dovede do toga da neko ko je dokazano kadar za nešto mnogo više, prigrli ono najniže?

I tako, brzo će i taj ponedeljak, proći će ta mala, banalna i suvišna ćutnja, ali ćutnje o onome što nam se uistinu dogodilo i što nam trideset i više godina na da da izronimo iz gliba nastaviće se, u to možete biti sigurni.

Zato je svaki, pa i mali i okasneli progovor o onome o čemu se ne može ćutati i iza čega se ne može stati utoliko dragoceniji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari