Ministar V. i puškobanjaste fantazije

Umalo da napišem i: neko ko već posle tri dana u novoj kancelariji, pre nego što je zapamtio imena sekretarice i kafe-kuvarice, vozača i zanosača, nagoveštava da bi mogao biti najbizarniji ministar odbrane u našoj istoriji, a onda sam se setio da je seo u nekadašnju fotelju Aleksandra Vulina.

Mada, opet, u čemu je razlika između ove dvojice? Jedino u tome što Vulin nije služio vojni rok, a Vučević jeste, ali su naposletku izašli na isto. Ista ledena promaja duva iz njihovih urnebesnih muškobanjastih fantazija. Toliko o tome kako, po plitko promišljenom ali duboko ukorenjenom tzv. narodnom verovanju „vojska napravi čoveka“.

Nije valjda da je samo u Vučevićevom slučaju omanula, a inače radi besprekorno?

Kako god, taj nam se čudan svat na samom početku početka svog ministrovanja utisnuo duboko i trajno u memoriju pamćenja tako što je umalo započeo po jedan rat za svaki dan boravka na dužnosti, ali i po umovanju o tome kako su se srpski muškarci za ovih desetak godina otkad nema obaveze služenja vojnog roka nekako razblićkali i otromboljili, da prostite, nekako na tetke napravili, da te bog sačuva, pa bi tome trebalo stati na put ponovnim zavojničenjem muškog naroda srpskog, uključujući i neku vrstu retroaktivne vojne obuke za one koji su taman pomislili da su se jeftino izvukli.

Ne zna to, kaže Vučević, više ni pušku da sklopi, ne zna ni uniformu da obuče (?!), sve to go nesposobnjaković i lezilebović, i šta onda da očekujete od takvog ljudskog i muškog škarta?

Da ne bude da priča napamet, Vučević je ponudio i svoj uzorni primer, pohvalivši se sa deset-jedanaest meseci vojnikovanja, bez kojeg sigurno ne bi bio to što jeste – a zamislite samo koliki bi to bio gubitak za sve nas?

E pa, ako ćemo već da vadimo iz naftalina svoje vojničke biografije… Reći ću vam nešto iz neposrednog iskustva. Uniforma je, recimo, odeća kao i svaka druga, mada specifične namene. Imate, recimo, gaće, pantalone, košulju, pulover, jaknu, šinjel, kabanicu… Svako ko ume da se obuče u civilnom životu, ume da obuče i uniformu. Nije da je to baš atomska fizika.

A oružja što se tiče… dragi moji, dužio sam kalašnjikov. Hladan, gladak metal, ruski vez. Umeo sam da ga rasklopim i sklopim takoreći vezanih očiju, čistio sam ga i mazao onim drnčem i ostalim, timario ga kao dorata. Zato što, u onim okolnostima, nisam imao drugog izbora.

Ali onog radosnog dana kada sam, u vlastitoj odeći, poslednji put prošao kroz kapiju kasarne „Maršal Tito“ na Topčideru, sva moja neželjena i suvišna znanja ove vrste isparila su u sekundi, verujem da bi mi već nedelju dana kasnije ta sovjetska mašina za ubijanje bila neodgonetljiva zagonetka.

Bio bih srećniji da ih nikada nisam ni stekao, i da nisam četiri stotine dana života protraćio na njih.
Vučević, međutim, smatra da svi, naročito oni koji nisu imali sreće da odsluže vojsku, moraju da „zaduže pušku“. Izvinjavam se, šta ovo tačno znači, bismo li mogli dobiti precizniju specifikaciju?

Da li bi puške bile raspoređene po kućama? Kod nas su civili i inače abnormalno naoružani, i od toga svakog dana nastane poneka tragedija – e sad, zamislite još da svi imaju puške, da li bi iko preživeo to čistilište?

Zamislite, recimo, soliter naoružan kao omanja kasarna: eto nam neosvojive tvrđave kojoj niko ne može ništa, a dronove bismo skidali kao ptice. Nakon toga, i ptice kao dronove. Ili ko već šta voli.

Ili bi puške ipak bile garažirane u kasarnama, a svako bi imao po jednu, znao bi tačno gde je i kako se zove? Pa bi ih povremeno obilazili i posećivali, mazili ih, možda i provodili noć s njima?

Tako vam je to sa infantilnim muškobanjastim, pardon, puškobanjastim fantazijama. U osnovi zvuče smešno, ali ispod se krije pustoš i strahota. Naročito ako im dozvoliš da porastu i da preuzmu komandu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.