Na slovo, na slovo

Danas ćemo, dakle, o slovima.

Ne svim, samo nekim.

Recimo, u sjajnom romanu „Okretište“ Damira Karakaša, protagonista ima jednu možda pomalo neobičnu pasiju, koju nam ni jednom rečju ne objašnjava, a ne objašnjava je zato što protagonista, a i njegov pisac, misli da objašnjenje normalnom svetu nije potrebno, a fukari ne bi ništa vredelo: ide, naime, po Zagrebu i takoreći sakuplja, zapravo fotografiše, grafite sa velikim slovom U.

Šta će njemu Uopšte to slovo, zašto njegove primerke meće u svoj herbarijum Užasa i šta posle kani Učiniti sa tom mračnom kolekcijom, to nije jasno naznačeno, a zapravo nije ni potrebno.

Simbolika Užasa sažetog u jednom jedinom slovu, a koji vodi do opravdavanja, ako ne i obožavanja svakovrsnog nasilja i nepočinstva, jasna je.

A oni koji šire zloveru u to slovo U ne mogu biti nedužni za sve ono što se pod njim činilo, čak i kad je to činjeno mnogo pre njihovog rođenja.

Jer, sami su izabrali da baš to bude njihova baština, i na taj izbor stavili svoj autorski potpis.

A život je, deco draga, neprestani izbor: svakog dana, a ne samo u izbornu nedelju, biramo ko smo, šta smo, s kim smo i kakvi smo.

I ponekad je i jedno jedino slovo dovoljno da nam bude ogledalo.

Ali ima i drugih ljubitelja velikih slova, izgleda da je ta sorta povezana nekim tananim nitima, a međusobno su toliko slični da bi mogao lako da napraviš rokadu, niko ne bi ni primetio, čak ni oni sami.

Gledam tako ovih dana, pomalo fasciniran na onaj način na koji moraš biti fasciniran izvesnom vrstom moralne tuposti koja se zgrušnjava u grudvu čistog hladnog ništavila, kako se jedan tip, deo našeg džet seta bez gospodstva i šlifa, ponosno dao slikati u majici s velikim slovom Z, pa se sad s tim pauniše kao da je učinio ne znam kakvo podvižništvo.

A ko je taj ponosni građanin, paunovog perja i paunskog umnog stanja?

Ma, z, z, z… Znate ga sigurno, on je jednom davno, deco, mnoooogo pre vašeg rođenja davao golove za z, z, z… tako je, Milice, za Zvezdu, i još od tada je poznat po tome.

A po čemu drugom da bude poznat?

I ja sam ga tada gledao, a bio sam klinac i bio sam z, z, z… Zvezdaš, jeste, ali sam više voleo z, z, z… Zorana Filipovića, ne sećate ga se vi, taj je davao bolje golove i davao ih je više kad bi ga pustili da igra, a ovaj sa slovom Z na majici više je bio, onako, šminkerčić, ali takvi se bolje pamte, takvo je vreme došlo, z, z, z… zadnje vreme, tako je, LJubice.

Mada se pravilno kaže poslednje, da ne bude posle da vam nisam rekao.

Rastužila me ta slika, deco draga, ne što sam od tog lika očekivao nešto bolje, nego što ne može da te ne rastuži da i ti živiš među takvima kao i onaj Karakašev lik, da i tebe okružuju obožavaoci jednog jedinog slova, koje će stavljati, turati, metati na zidove, na majice, na kape, od sada pa ko zna do kada, jer su u tom slovu Z – koje samim sobom ništa nije krivo, ali nije krivo ni slovo U, pa šta? – prepoznali neki svoj odušak, nešto što je njihova sumračna duševna potreba, iskaz unutrašnjeg mraka koji hrli napolje, ali ne zato da se prosvetli, nego da zamrači okolnu stvarnost što je više moguće.

A svi ti koji se iz kibicerske bezbednosti u vremenu i u prostoru lože i pale na z, z, z… Zlo, bravo, tačnu ste stvar Zagrajali, opasni su, deco, ali i smešni u isto vreme.

Puvadžije, a kukavice. Nasilnici, a slabići.

Kako bi drukčije iko mogao da objasni ljude kojima je komentar na Jasenovac slovo U? Kako da shvatimo ljude koji na ubijanje dece, žena i ljudi i rušenje gradova i sela Ukrajine imaju samo da nam poruče – Z?

Ne znam ja, deco, šta je rešenje, a i da znam, ne smem vam o tome pričati, naročito ne danas, jer danas je ćutnja, a već smo rekli šta je ćutanje. Mada ćutanje zapravo može biti i nešto suprotno od zlata, zavisi kad i o čemu se ćuti.

Znam samo da mi dođe da i ja obučem majicu, i da na njoj bude veliko O. Šta je O?

Ne bih smeo da psujem, nije pedagoški, reći ću vam ispod glasa: to je odjebite. Svima njima. Ako vi počnete da nosite takve majice, možda ima šanse za sve nas.

Ako i vi odete u Z, onda bi možda bilo bolje da Zatvorimo i da proglasimo bankrot, kad već Za bolje nismo.