Najčudniji Egzit

Onda je usledilo još četiri-pet autobusa, pa još pet-šest, iz svih je pokuljalo napolje, promravinjala je pokretna armija preko mosta u suton baš kao da ide na Egzit, ali ovo je neki obrnuti Egzit jer se ide sa sremske na bačku stranu.

Čudan je to Egzit bio na svaki način: ne naplaćuju se ulaznice ali su zato prisustvo i oduševljenost obavezni, a i prevoz je besplatan, ali zato obavezan. Na Mejn stejdžu u srcu grada nastupa oveštala ekipa vaćaroša, histerika i šmiranata, a drugih stejdževa nema. Ako kreneš u potragu za drugim stejdžom, za uši te privedu nazad, a i to ti je bolje nego da ti upišu kaznene poene jer si onda opštio sa ježom kad se vratiš kući. Čudan Egzit, kažem vam, ne pamti ovaj grad čudniji mada pamti svašta, uključujući i svakakve masovne ekskurzije koje su ga pohodile, ne uvek baš sa najdivnijim namerama i manirima.

Ali, vratimo se na reku, tamo gde je dovozilo ove što su krenuli na ovaj Kontra-Egzit; ili, nisu toliko krenuli koliko ih je krenulo, jer sila boga ne moli, naročito tamo gde više ničega osim bedne sile i mizerne ucene nije ni preostalo. Autobusi su jatimice pristizali iz minuta u minut, parkirali se kraj obe rečne obale, prvo pramcem na zapad, dok nisu zakrčili sve, pa onda pramcem na istok, pa naposletku gde je ko stigao i mogao i kako se snašao. I svi su, baš sam dobro zagledao, bili puni i prepuni, kao da su dobili nalog da ne kreću dok se ne napune, dok ne nahvataju dovoljno olujnih egzitanata, a gde su ih to hvatali, da li po ulicama, radnim mestima ili kućama, to vam ne umem reći, a biće da nije ni važno.

I sve je to ruknulo napolje iz prijatno rashlađenih autobusa u sparno panonsko veče pa krenulo u širokopojasnim kolonama kejom tamo uzvodno; valjda su imali vodiče koji će im reći gde treba da skrenu desno? Ma jesu, sigurno. Ako ste gledali televiziju, videli ste da su svi skrenuli desno i stigli kuda su naumili. Nisu, uostalom, ni mogli zalutati ako su sledili trag Vođe koji je takođe odavno skrenuo, i to baš desno, oštro desno.

A da ste sedeli na balkonu kao ja, videli biste i da su se naposletku svi uspešno vratili do svojih autobusa, mada je nahvatavanje zalutalih potrajalo skoro do ponoći.

Ali, opet sam požurio, vratimo se malo nazad, u trenutak kada je i poslednji hodočasnik stupio nogom na tlo grada, a parkirani autobusi utonuli u tišinu i polumrak. Gledao sam odozgo tu reviju skoro svega što prevozi ljude po ovoj zemlji.

Lasta, Arriva, Auto kodeks, Feniks GiZ, Banbus, Lui travel, Duga, Bečejprevoz, Gaga tours, Barbados, AS tours, Nišekspres, Autoprevoz Čačak, STUP Vršac, Kavim Raška, Dunavprevoz, Lastra Lazarevac, Suboticatrans, Putokaz, Europa bus, Alibunar, Apatintrans, Severtrans Sombor, Severtrans Senta, Janjušević, Šidexpres… neka se prijavi koga sam zaboravio, ući će u drugo, dopunjeno izdanje.

U autobusima i oko njih ostali su samo njihovi vozači, šetali, leškarili, čekali da tužni leteći cirkus pokupi pinkle i pusti svoje privedene gledaoce da polako krenu nazad kućama, bez presedanja. Vozači uvek najbolje prođu, razmišljao sam, tako je bilo i u vojsci, mi prašinari grizemo zemlju dok gospoda vozači kuliraju u svojim kabinama, još im samo belo odelo fali.

A ovoj zemlji, kažu, nedostaje autobuskih šofera, manjak se već broji u hiljadama. Dakle, ako u četvrtak niste uspeli da se prevezete tamo kuda ste naumili, verovatno je to bilo zato što je vaš vozač za to vreme dremao pod mojim prozorom.

A onda su kolone umornih putnika promravinjale nazad, ka autobusima, i dugo je, dugo trajalo to ukrcavanje i isparkiravanje, taj razvoz ka širokim i uskim drumovima, kojima će oni najudaljenini putovati čitavu noć, valjda komentarišući nastup dok ih umor ne ophrva i dok ne pozaspu na sedištima zbijeni jedni uz druge kao topla klupka ljudske nesreće.

A vaćaroši, histerici i šmiranti sa Mejn stejdža su otprašili svojim limuzinama ili letalima u noć, i moj je grad naposletku ostao tih i sam. I čeka se samo da neko ugasi svetlo, mada možda više i nema potrebe.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.