Najlepše želje

Film prati nekoliko naizgled nepovezanih ljudskih priča iz različitih struktura rumunskog društva. U jednoj od njih skromni radnik životari sa ženom i sinom nastojeći da nekako sastavi kraj s krajem. Za večerom pita sina – školarca od osam-devet godina – šta bi želeo da mu Deda Mraz daruje za Božić (iako je skromni poklon ionako već spakovan i čeka svoj trenutak). Sin kaže da se otac ništa ne brine jer je on već pisao Deda Mrazu sa spiskom svojih želja. Otac isprva misli da se radi o detinjoj fantaziji, ali ga dečak ubedi da je zaista napisao pravo pismo, adresirao ga kako se pristoji, i ubacio ga u poštansko sanduče u komšiluku.

I, šta si poželeo? – pita ga otac. Za sebe to i to, za mamu to i to, a za tatu – „da umre čika Nik“. Jer tata, navodno, u zavetrini svoje kuće često izražava tu želju. A zna se ko je čika Nik – jedan je čika Nik za celu Rumuniju. I svi mu inače žele samo dobro zdravlje, dug život i večnu vladavinu… Uverivši se da sin govori istinu, oca obuzima paničan strah, pa nemoćni bes, i tako ukrug, jer mu je jasno: koliko sutra, kad pročita njegovo pismo, Država će doći po njega – a čika Nikova država je jako radoznala, čita sve što građani pišu – i odvešće ga na jedno jako ružno mesto, da ga tamo zadrži godinama, možda i zauvek.

Otac i majka ubeđuju sina da napiše novo pismo-ispravku, sa objašnjenjem da je otac zapravo mislio na jednog nevaljalog čika Nika iz zgrade u komšiluku, ali sin neće pa neće, jer je taj čika Nik dobar, zašto da on umre? Niko neće umreti, umiruje ga otac, kao da mu posredno otkriva strašnu tajnu života da Deda Mraz ne postoji, ali sve uzalud. Naposletku trijumfuje praktična ženska pamet, i muž se usred noći, po ženinom uputstvu, došunjava do poštanskog sandučeta da ga natopi vodom i deterdžentom koji će uništiti pisma i učiniti ih nečitljivim. Neće biti neki naročit spojler ako vam kažem da se očev strah pokazao suvišnim, jer je već dan-dva kasnije upravo čika Nik bio na jednom jako ružnom mestu, odakle neće izaći živ.

Bog zna zašto ovih dana često mislim o ovom filmu kad on, je li, nema nikakve veze s „našom situacijom“. Il’ ipak ima, ali na neki sasvim suprotan, sasvim uvrnut način? Elem, nekako mi je sve lakše da zamislim dan, ili možda noć, kada će i ovde mnogi „očevi“ poželeti da potope ili spale simboličke poštanske sandučiće u kojima se nalaze njihove želje u vezi s ovdašnjim, strogo demokratski izabranim i isto tako vladajućim „čika Nikom“, samo što su te želje sasvim različite od onih koje su obuzimale grešnog bukureštanskog proletera. To su, naime, istinski najlepše želje, kao sa omota bombonijere: da živi i vlada dugo, srećno i neometano od njegovih zlih neprijatelja, koji su ujedno i neprijatelji Srbije, da nas od sada pa zauvek vodi u nove pobede, pošto smo se s njim toliko navikli na njih da smo postali takoreći ovisnici. I kako sad da s tako rasnog konja da spadnemo na nekog bednog magarca?

Šta međutim biva ne ako, nego kad bespravni, samoproglašeni vlasnik Srbije, njene prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, zanemoća ili bude zanemoćan, daj bože mirno i bez drastičnih šekspirovskih prizora? Hoće li se ovi što od Božić Bate javno traže da mu omogući večno carstvuje – a zauzvrat bivaju maženi i paženi na razne prijatne i lukrativne načine, i to utoliko više što ih je manje – ostati pri svome, ili će tvrditi da im je pismo podmetnuto, da je dete nešto pogrešno razumelo, i da su oni oduvek sanjali o tome da čika Niku vide leđa? Kako god, bilo bi dobro da se i ova naša predugo trajuća agonija sa ulica i sa televizije preseli u bioskop.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.