Naše pare, naše gaće

Ali, ne ispisujem ove redove zbog toga, jer me ne zanima ničije odevanje. Bilo čije razodevanje zanima me još manje: svako je slobodan da bude golišav u skladu sa vlastitim sklonostima i strastima.

Ono što me kopka jeste Vučićeva, sada se već može reći opsednutost idejom da njegovi podanici čak i usred zime paradiraju svojim stanovima u gaćama. Što njemu, iz nekog razloga, jako smeta.

Mada je u isto vreme jako ponosan na to, smatrajući se lično zaslužnim za gaćasti egzibicionizam svog pučanstva. Nešto kao kad razmazite sopstveno dete, pa vas to pomalo nervira, ali zapravo vam je drago, potpuno ste ganuti spoznajom koliko ste kul roditelj i uopšte svetski megacar.

Ne mogu da zamislim odakle Vučić zna kako su njegovi podanici odeveni ili razodeveni kada se nalaze u intimi vlastita četiri zida. Nije valjda da ih nadgleda čkiljeći kroz neke rupe? Izvinite, ali to nije, hm, baš najzdravije ponašanje, i oni koju mu podležu obično se s razlogom toga stide i kriju tu svoju sklonost.

Primera radi, ja nemam pojma čitate li vi ovaj tekst u kaputu ili pak samo u gaćama, ili možda bez njih. Ni vi ne znate u kojem stadijumu ogaćenosti ja pišem ovaj tekst ako ga pišem kod kuće – a pišem ga. Kao pristojni ljudi, mi jedni drugima ne buljimo ni u gaće ni ispod njih. Osim ako… znate već šta. Ali to se Vučića valjda ne tiče?

Naravno, brižni je očuh države i nacije hteo reći nešto drugo: tako nas lepo greje da nam je u stanovima toliko dekadentno toplo da moramo da se razgaćimo da se ne bismo skuvali.

Slično nam je, sećam se, već natrljavao na nos pre nekoliko godina, paradno uvređen našom razmaženošću i nedostatkom spartanskog duha, ali sada, u kontekstu evropske naftne, gasne, ekonomske i ratne krize, to opserviranje našeg donjeg veša dobija mnogo veću težinu i zlokobniji prizvuk.

Sve dovde, uprkos neizvetrivom mirisu ekscentričnosti, to je i dalje samo tipični i obični Vučić, onaj na čiji smo iskošeni način boravka na spoljnim marginama stvarnosti svi već žalosno navikli, kao na neku hroničnu boljku s kojom je naporno živeti, ali se od nje ne umire.

Vučiću, međutim, to nije bilo dovoljno. Rešen da nas ukori i postidi do krajnjih granica zbog navodnog razbacivanja skupim energentima, Predsednik Svega izrekao je i ovo: „Pa vi izračunajte koliko trošite. Tri miliona dnevno, evra, ne dinara, i to sve mora država da plati jer narod ne plaća“.

Hmm, nešto u ovoj jednačini je pomalo neobično postavljeno, i ja bih voleo da to malo bolje pogledamo.

„Narod“ je, dakle, razmažen i neodgovoran: hteo bi da mu u stanovima bude ne toplo nego vrućina, ali ne bi da za to plati. Zato, pošto je dobra srca i ne može narodu ništa da odbije, pa čak ni najiritantniji hir (setite se poređenja s razmaženim detetom), država plaća tu sveopštu razgaćenost u ime naroda i umesto naroda.

Šta mene ovde buni? Nisam, priznajem, znao da narod i država imaju tako strogo odvojena računovodstva. Štaviše. mislio sam da je upravo narod glavni izvor prihoda države, kroz razna direktna i indirektna davanja i dažbine.

Moglo bi se reći da je država čak neka vrsta narodove kasice-prasice: on u nju deponuje vlastite novce namenjene raznim oblicima zadovoljavanja opšteg iliti javnog interesa.

Nekih drugih prihoda, istinski nezavisnih od naroda, država zapravo nema. Država, dakle, nikada ne izdržava narod: uvek je obrnuto.

Bio je jednom jedan katolički mislilac sumnjive reputacije, don Anto Baković se zvao, koji je u nacionalističkom zanosu znao govoriti da je „narod bez države kao govno na kiši“.

I to je tačno, osim što je zapravo obrnuto: država bez naroda je kao govno na kiši. Štaviše, i ono „kao“ možete mirno da izbacite iz prethodne rečenice.

Država, dakle, ne kupuje ništa za vas, jer država nema svojih para: one su vaše, to jest naše. Baš kao i gaće.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.