Nekadašnji i nikadašnji

*Žižek voli da ubaci neku dosetku kao petardu, ne razmišljajući predaleko o njenim konsekvencama, a to i nije nužno: ne mora on sam sve da obavi. Stvar je u tome da se diskusija podstakne nekom idejom „outside the box“.

Implicitna sugestija ideje o globalnom glasanju za američkog predsednika jeste da bi rezultat takvih izbora bio „progresivniji“: ako glasa ceo svet, onda on bira nekoga ko je za ceo svet bolji. Međutim, „ceo svet“ ne postoji, postoje samo milijarde pojedinaca u dvestotinak toliko različitih zemalja i (političkih) kultura da ponekad deluje kao da nisu sa iste planete.

Drugim rečima, sudelovanjem na takvim globalno-američkim izborima niko ne bi postao „građanin sveta“ nego samo Kinez, Danac, Alžirac ili Bugarin koji „gostuje“ na tuđem terenu, a sa svojom kineskom, danskom, alžirskom i bugarskom pameću.

Uzgred, ko bi pobedio na takvim izborima? Drug Si, naravno. Mada maskiran u nekog Bledolikog.

Ništa se od toga, naravno, neće dogoditi. Svetom će i ubuduće predsedavati ili jedan koji sve češće ne zna ni gde je, ni s kim je ni zašto je, što su prateće pojave njegovih godina i bolesti, ili jedan koji nikada u životu nije znao ni gde je ni s kim je a kamoli zašto je, što je ishod njegovog sistematskog ulaganja u vlastitu ništavnost, u kojoj je dosegao zvezdane visine.

Jedan, dakle, nekadašnji i jedan, dakle, nikadašnji. Pa ti biraj.

Bajden, doduše, još može da se izvuče od blamaže, ali je pitanje može li Amerika da se izvuče od Trampa. Uostalom, nije li taj neizaberivi čovek već jednom izglasan za predsednika SAD?

A ako je mogao jednom, zašto ne bi mogao i drugi put?

Zato što su „ljudi“ uvideli koliko je štete i bruke naneo, pa ne bi da opet prolaze kroz isto ili gore?

Koješta, ništa „ljudi“ nisu videli osim onoga što su unapred znali, pa za njega nisu ni glasali.

Za one druge, jedina njegova greška je što nije lepo posmicao one koji su mu ustavno-zakonskim saplitanjima i zakeranjima smetali da Učini Ameriku Ponovo Velikom. Pa sad mora da se vraća kao osvetnik.

Uostalom, imamo mi i ovde jednog takvog, samo što je on imao luksuz da mnogo suptilnije postupa. Nije morao nikoga da „smakne“ jer između njega, ustava, zakona i svih institucija zapravo ne stoji ništa, nikakva straža, doslovna ili simbolička.

Ušetati u prazne palate i odomaćiti se kao da ćeš tu vekovati bilo je lakše nego poljem preći. Obezbeđenje će doći tek posle, jer onaj koji je lako ušao ne namerava lako, pa čak ni teško da izađe.

Zato njega nije bilo moguće isterivati iz Bele kuće kao Trampa: sistem je tako naštelovan da ta opcija ne postoji.

Tramp se vraća u Vašington da otkloni taj kobni nedostatak, čime bi njegova misija bila trijumfalno privedena kraju. A Trampova misija nije tek daTramp bude predsednik Amerike, nego da svaki predsednik Amerike bude Tramp.

Da drugovi Si i Putin dobiju dostojnog brata, a Amerika jednom zauvek prestane da gnjavi provincijske diktatore svojim demokratskim zakeranjima.

A šta bi bilo kad bi, umesto celog sveta, Srbi birali američkog predsednika?

Prvo bi bili iznenađeni i uvređeni što ni drug Si ni baćuška Putin nisu na listi, a onda bi glasali za Trampa.

Njegov protivkandidat bio bi presrećan ako bi dobio glasova kao Saša Janković onomad.

Neki bi posle prigovarali da je to bio neodgovoran izbor, ali na to možete uvek da kažete: ma, boli me uvo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.