Nesigurna kuća

Tako je pre tri dana sa beogradskog aerodroma direktno za Bahrein, bez presedanja, poleteo Ahmed Džafar Mohamed Ali.

Nije kupio povratnu kartu, jer mu neće trebati. Nije, doduše, kupio nikakvu kartu, jer je njegov let organizovala bahreinska država, poslavši po njega u prijateljski Beograd avion „Rojal džeta“.

Što je najzanimljivije, Ahmed Džafar Mohamed Ali uopšte nije želeo da leti u Bahrein. Da je bilo do njega, on bi i dalje bio u Srbiji; ne, doduše, i na slobodi, ali znamo da ni sve neslobode nisu baš iste.

Kad bismo se igrali, mogli bismo da zamislimo da je Aliju službeno lice na bahreinskom aerodromu zatražilo zeleni kovid sertifikat, a ako ga ovaj nije imao, da mu je ulazak u Bahrein zabranjen i da je vraćen prvim avionom nazad u Srbiju – ali, to je samo naša igra.

U stvarnosti, niko ga nije pitao ništa. Kad si zatočenik, niko te inače ništa ne pita. Sve i da je ovo neka igra, ti si u njoj samo loptica.

Srbija je, dakle, izručila Alija Bahreinu, po čijoj ga je poternici, distribuisanoj preko Interpola, uhapsila još 2015. Ahmed Ali je kod kuće optužen za zločinačke i terorističke aktivnosti, što zvuči strašno, a možda i jeste strašno, ali ima tu jedna začkoljica: u nekim je režimima, naročito na Srednjem istoku, danas jako u modi da se opozicioni aktivisti i politički protivnici etiketiraju, a bogme i inkriminišu kao teroristi.

Nedostižni majstor tog zanata je veliki ahbab našeg Samodršca Redžep Tajip Erdogan: na stotine, možda i hiljade ljudi trune u njegovim kazamatima pod optužbom za terorističke zavere, iako su u pitanju ljudi koji su po bilo čiju bezbednost opasni koliko i Marko Vidojković, i to kad spava.

Uostalom, isto je ovako Aleksandar Vučić, u tehničkoj izvedbi njegovog ministarstva pravde, 2017. godine Erdoganu uručio poklon u obliku Dževdeta Ajaza, turskog državljanina, a kurdskog političara.

Prosto nije mogao odoleti da svom dragom prijatelju i kolegi, da ne kažemo učitelju, ne učini taj plezir, znajući koliko će ovome značiti taj mali znak pažnje.

Kao i tada, tako je i sada Srbija učinila nešto što ne samo da nije morala nego što po standardima do kojih navodno drži nije ni smela.

Evropski sud za ljudska prava zatražio je odlaganje izručenja Ahmeda Alija do 25. februara, dok se stvar ne razjasni, ali neko je bio baš nestrpljiv – da li u Bahreinu ili u Beogradu, ko će ga znati.

Bahrein je bahreinska briga, mene više brine upadljiva ovdašnja uslužnost prema imućnim autokratama i tiranima svih boja, prirodno kontraindikovana sa ozbiljnim shvatanjem preuzetih obaveza na poštovanju prava i svojih i tuđih građana.

Koju nedelju pre, imali smo i krajnje interesantan slučaj „drukanja“ ruskih antirežimskih aktivista, čije su beogradske poslove i dane ovdašnje Službe uredno ispratile i s mašnicom ih poslale u Moskvu, u centralu zvanu Tamo Gde Treba.

Sva sreća da onaj antilukašenkovski Belorus Roman Protaševič nije leteo preko Beograda, nego je Lukašenko ipak morao sam da takoreći kidnapuje poljski avion ne bi li ga izvadio iz njega i poslao ga na kazneno služenje otadžbini.

Srbija, dakle, nije utočište i nije sigurna kuća (kao što je onomad, da je bilo po Vučićevom, trebalo da bude za Ratka Mladića) za protivnike autokratskih režima, za borce protiv represije, za aktiviste, za političke alternativce, za novinare.

Naprotiv: stranče, ako te put bekstva nanese baš ovamo, ne bih ti savetovao duže zadržavanje!

Uostalom, zašto da Srbija Aleksandra Vučića bude ženerozna prema njima kad ni prema domaćim opozicionarima ili kritičkim glasovima nije u stanju ili ne želi da se odnosi normalno, nego ih tretira kao neprijatelje, a povremeno i kao teroriste (videti periodične konfabulacije o „atentatu koji traje“).

Samo što, eto, nema kuda da ih izveze, nema kome da ih deportuje.

Hm, nema?

Ne treba to reći dvaput. Možda im to da neke ideje…

U tom slučaju, nemojte se začuditi ako se jednog lepog dana nađete u avionu za Tursku, Rusiju ili neku drugu dražesnu destinaciju, iako niste uplatili nikakav aranžman.