Nezasluženo i nezasluživo

Ko god da ju je ubio, u ime čega god da je to učinio, te sasvim nezavisno od toga da li su ona ili njen mračni i sumanuti otac bili primarna meta, počinio je zločin, i ništa drugo. Svako ulepšavanje i kićenje tog zločina, svaki pokušaj da se njegova priroda nekako drukčije i „lepše“ deDŽiniše, isto su što i paktiranje sa Nečistim silama. Onim koje projektujemo u natprirodna bića, a stanuju zapravo u čoveku.

Svako ko ima načelan problem sa ovih pet gornjih rečenica, može slobodno na ovom mestu da prestane da čita ovaj tekst, jer ako to nije u stanju da razume i bezuslovno prihvati, onda pisac ovih rečenica nema šta da mu kaže: ni danas, ni bilo kada.

Tek ako smo ovo apsolvirali, možemo se baviti time ko je i šta je bila Darja Dugina. Ali nećemo. Zašto ne? Zato što strašna smrt Dugine nije ni početak ni izuzetak, a teško i da će biti kraj. I ko o tome nešto sada ne kaže, neka slobodno ćuti zauvek.

Vladimira Putina, naime, skoro pa od početka njegovog carskog mandata, ograničenog samo zakonima biologije, bije maler da mu prevremeno i na veoma čudne i izrazito nasilne načine umiru novinari, intelektualci, politički aktivisti, kritičari, opozicionari. Od prvog znamenitog slučaja novinarke Ane Politkovske iz davne 2006 – iz varvarske predistorije čovečanstva kad još ni Fejsbuka nije bilo – Putinu malo-malo pa neko bude ustreljen, otrovan ili raznesen na komade, a da on tu, siromah, ne može ništa. Svaki put se jako neprijatno iznenadi, a verovatno i potrese.

Ode tako i Boris Nemcov, ustreljen takoreći uz same zidine Kremlja, umalo da ode i Navaljni jer ga je, gle, otrovalo u avionu, a u međuvremenu je izvan razumne sumnje dokazano da su oni koji su mu stavili kobnu drogu u piće nekim slučajem baš službenici ruske države, to jest njene službe za trajno rešavanje i arhiviranje osobito neugodnih slučajeva političkih protivnika, piskarala i zabadala.

Ali ništa od svega toga nije naročito zabrinulo, kamoli skandalizovalo i ne daj bože ožalostilo ni ruske ni srpske obožavaoce vladara Kremlja. Premetnuše svetom na veoma čudne i krajnje uznemiravajuće načine razni ni po čemu nasilni niti opasni ljudi čiji je jedini zajednički nedostatak bio da ne ljube ni Cara ni sistem vladavine koji ga je omogućio i koji ga održava, ali ništa od toga nije potreslo ove koji sada, recimo na beogradskim zidovima, crtaju murale s umilnim likom mlade Darje Dugin. I sa poetski nadahnutim rečima na jeziku ruskom, ne bi li romantična aura oko jedne užasne pogibije (a u vremenu u kojem su, tek nešto dalje ka jugu, užasne pogibije postale svakodnevica) bila posve zaokružena.

Da li je bila Darja premlada za smrt? Jeste, ali ni to je ne čini izuzetkom. Svako je, baš svako, premlad za smrt koja nije prirodna.

Da li je nastradala zbog onoga što je govorila, pisala, zagovarala? Teško da može biti sumnje u to. Isto, međutim, važi i za one koji su stradali pre nje, a u istoj zemlji, pod istom vlašću, na sličan način. I takođe sasim nezasluženo, jer sasvim nezasluživo. Samo što istraga oko tih njihovih smrti uglavnom traje do dan-danas, dok je ova oko Dugine dala spektakularan rezultat već nakon nekoliko sati.

A možda zato niko ne crta murale sa njihovim likovima po beogradskim zidovima – zato što je istraga njihovih pomalo neprirodnih skončanja još u toku, pa ne bi da ometaju istragu ili da prejudiciraju presudu?

Il možda druge žrtve nisu toliko mlade i lepe kao Dugina, pa ne bi muralima tako lepo pristajale? Poznato je da su naši muralisti i njihovi politički učitelji i pokrovitelji estete u duši.

Ili se možda radi o tome da jedna određena škola mišljenja drži da je neprirodna smrt nekoga poput Politkovske ili Nemcova u nekom višem smislu sasvim prirodna, a nema nikakvog smisla buniti se protiv prirode.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.