Neživa priroda s jabukom

Jabuke su zdrave, sigurno ih i pretorijanci jedu, oni moraju da budu u kondiciji.

Ali, njih ne vidimo kako jedu jabuke, njihov je posao anoniman, oni su proleteri tiranije, a on je njen maneken.

Ma šalim se, nije, manekeni nose tuđe kreacije, a sve što vidimo na ovoj kičeroznoj neživoj prirodi s jabukom njegova je kreacija, to se odmah vidi, nema dva takva talenta.

Gledam ostatke one zaklane jabuke na tacnici i pitam se za koji je greh kažnjena?

Zar se onoliki čovek boji onolicke voćke da mora prvo neko da mu je priklanu prinese ritualno kao žrtvu (božanstvo je božanstvo), u izvesnom smislu obezjabučenu?

Šta fali čoveku u punoj snazi, jakih zuba i čeličnih vilica, da uzme jabuku u ruku, zagrize je i pojede kao čovek?

U tom prizoru bi, optimistično verujem, bilo nečega sasvim ljudskog.

Međutim, ne. Leži ono jabučence na stolu i čeka da bude dokrajčeno komad po komad, ali mi ne znamo da li se to ikada dogodilo.

Egzekucija je obavljena, ili nije, izvan našeg pogleda. Uostalom, nismo ga videli onomad ni kako jede parizer, a Malog i onog drugog jesmo.

Možda je mogao nekoga da pozove na jabuke i vino pa da ih uslikaju kao da su normalni?

Ili je to već neki trend izbegavanja ovekovečivanja svake odviše ljudske situacije, jer to uvek ispadne tragično?

A niko ne ume da objasni zašto je tome tako; odnosno, ume, ali to objašnjenje će biti dostupno za objavljivanje u novinama tek kad ionako više ne bude važno.

I za to vreme, dok on sa strepnjom zdvaja bi li napao ionako raskmadanu jebuku, pod njegovim se prozorima odigrava jedan od činova drame, farse i tragedije koje je sam zakuvao, i pucaju kičme nekog normalnog sveta pod pendrecima pretorijanaca koji sigurno sočno i hrustavo prždiru jabuke, ali njemu ništa od toga ne remeti duševeni mir, naprotiv, kao da naročito uživa, onako kako već izvesna vrsta ljudskih bića uživa da gleda kako jaki tamane slabe.

A malo niže niz ulicu, jedna žena osmi, deveti, deseti ili ko zna koji dan štrajkuje glađu zbog njegovog razbojništva i samovolje.

On o tome nema šta da kaže. To je možda još i najbolje što je mogao da učini, jer bih ga, već od sledeće faze njegovog kaligulizma, mogao zamisliti kako nosi tacnu preko ulice kao konobar, da učini dobro delo, da sirota Marinika ne gladuje.

O štrajku glađu kao metodu u politici ne mislim nšta dobro, ali to posle nekog trenutka postane nevažno.

Sad mislim samo o Mariniki i o tome kako joj je. Tipično pitanje malograđanske radoznalosti glasi: mašta li o hrani? I da znam ne bih vam rekao, ali znam nešto drugo.

Jednom sam bio u bolnici, i nekoliko dana nisam smeo ništa da jedem. Aonda legnem, utonem u polusan, a predamnom trče pečeni pilići bez glave. Probudim se, zaspim, opet isto. Da – baš kao u crtanom filmu.

Umetnost ipak češće oponaša svarnost.

Kaligula je bio tiranin i obesni zlikovac, i što je duže bio na vlasti, manje mu je preostajalo pretorijanaca koji bi ga sačuvali od sveopšteg prezira.

Svašta se o njemu posle pisalo, čak i da je svog ljubljenog konja hteo da proglasi za Senatora.

Ima u istoriji, međutim, i drugačijih slučajeva, mada iz kartona iste struke. Imamo, evo, slučaj da se Serator proglasi za Imperatora.

Ni to ne bi bilo čudno kad bismo ga nekada videli da jede, makar i zaklane jabuke.

Ali, nama servira samo finalne produkte tog varenja, a kako hranu ne uzima poput ostalih ljudi, onda mu ni produkti ne izlaze tamo gde otpadnu od drugih, nego na drugom kraju.

Pa pravo pred nas. Ni Kaligula to nije radio.

Pitam se, a možda se i on pita, da li zato što se prosto nije setio, ili mu je ipak bilo previše gadno?

Pitaće ga jednom sigurno, kad se upoznaju tamo dole.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.