O jednoj kiselosti

Možda je njihovo nastojanje iskreno, ali ne vredi, ona prokletinja u njima jača je od svega. Izađe na površinu na prvom iskušenju, a iskušenja su njihova svakodnevna, jer je njima i sam život među drugima trpnja i patnja.

To su ljudi u večitom konfliktu sa celim svetom, jetki i ozlojeđeni, u stalnom samoodbrambenom grču koji se pretvara u izbruhe pasivne i aktivne agresije; ceo svet im je nešto dužan i nekako se strašno ogrešio o njih, a najdužniji i najgrešniji su oni najbliži – prijatelji, rodbina, komšije. Niko im ne valja osim njih samih, i proklinju svoju sudbinu što su rođeni okruženi takvim talogom ljudskim, a da su odrasli u nekom boljem i kvalitetnijem okruženju druga bi pesma bila, i oni sami bi zasijali kao sunce. A ovako, više su nalik na crne rupe, kosmička ništavila koja iz svega oko sebe isisavaju svetlost i energiju, i što jednom u njih propadne napolje se više ne vraća.

Da se radost može materijalizovati, i da sto kila grumenja čiste radosti u njih ubaciš, ništa ti se ne bi vratilo, zagrobni mrak bi prekrio sve. A ako išta ikada iz sebe izluče, to je jedino neka kiselina koja iz njih izbija, kao jedino uzdarje svetu koje su sposobni da daju; od te kiseline duševno zdrav čovek nastoji da pobegne na kraj sveta, da ga ne bi zarazila.

Nevolja je, međutim, kada ta kiselina postane masovna, ne individualna patologija nego društveni fenomen, razorno osećanje sveta i deluzija o svom mestu u njemu.

Ova nesrećna ličnost koja aveta okolo kao vladar Srbije tužnoga lika i širi mizeriju kao opšte i trajno duhovno stanje istovremeno je i proizvod i proizvođač te kiseline. Odrastao je na tom kiselom osećanju sveta, na njemu je vaspitan i formiran, to nikada nije ni krio, naprotiv. U tom svetu u čijem se središtu nalazi ta kilavo samozaljubljena crna rupa, niko ne valja osim kolektivnog Mene, a svi koji je okružuju su grotlo pakla: „ustaše“, „balije“, „šiptari“, „bečki konjušari“…

Tako je u toj glavi i u svetovima koje ona proizvodi i tumači bilo pre trideset godina, i pre dvadeset, i pre deset, tako je i sada. A tako će biti i za deset godina, i za sto, ako bude moguće. Možda je ta glava u nekom trenutku zaista pokušala da se otrese te kiseline, kako je neko vreme volela da tvrdi, ali sve džaba: duša nije dala toj kiselini napolje. Njoj je ta kiselina jedina hrana, i trebalo bi da je odavno jasno da se to nikada neće promeniti.

U svetu duboko umočenom u tu kiselinu duše moguće je sve što je inače nemoguće, pa je tako moguće i da Slovenija – kao jedna od metafora komšiluka – bude otrovanoj duši kriva što ova nije umela da zadrži nešto do čega joj je navodno bilo stalo (Kosovo), i da ju je zbog toga trebalo kazniti, ali je ova nije kaznila, valjda iz te svoje nepodnošljive dobrote, koju inače niko drugi osim nje ne vidi. I tako onda ta ukiseljena duša odgovara kada ju se sasvim ozbiljno pita zašto Srbija ne uvodi sankcije Rusiji, kao zemlji nasrnuloj na drugu zemlju, susednu i sestrinsku: „Kako da objasnim svojoj naciji da Srbija uvodi sankcije Rusiji, a ne Sloveniji, s obzirom na to da Rusija nije narušila teritorijalni integritet Srbije, a Slovenija jeste“.

Iz ovoga ja čitam da je Slovenija Srbiji otela Kosovo i da je, sledstveno, Kosovo sada deo Slovenije. Ako to ne odgovara stvarnosti, treba shvatiti da je to otuda što duše izjedene kiselinom svet vide kroz jedan poseban filter, pa su im i zaključci o svetu takvi, na vrlo neobičan način filtritrani.

A najbizarnije od svega je što je nesrećna ličnost vladara Srbije i u temeljnoj postavci o sankcijama posve omašila, jer je Srbija, zahvaljujući jednom njegovom osobito kiselom prethodniku, Sloveniji uvela sankcije još davno, tamo negde potkraj osamdesetih godina prošlog veka, zvale su se „bojkot slovenačke robe“, a povod im je takođe nađen na Kosovu.

Tada je negde i počelo kiseljenje našeg sveta, i od tada nikako da prestane. Ko ovu baruštinu raskiseli, ni deset Nobelovih nagrada neće mu biti dostojna mera zasluga.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.