O nekažnjivosti

Tako je i sa Trećim majem. Dobro znate gde vas je sustigla vest o događaju koji se, u takvom obliku i brojnosti žrtava, još nikada nigde nije dogodio. A sada, evo ga tu, pred nama i sa nama, i trebalo bi sada nekako da živimo s njim.

Poricanje ništa ne pomaže, ono je samo znak da terapija još nije ni počela.

Na talasu tog šoka i strave formirala se do sada najozbiljnija politička alternativa onome u čemu živimo.

Ta je alternativa umalo preuzela Beograd od unutrašnjeg okupatora, to jest – preuzela bi ga da joj pobeda nije ukradena na očigled svima.

Uskoro će pokušati ponovo, i ponovo će biti pokradena.

Je li to razlog da ne pokuša? Nije, jer ne možeš se nasilnicima predavati bez borbe, pošto si onda rob.

Mnogo se u ovih godinu dana, da izvinete, mudrovalo o tome kako je trećemajski (i onaj koji će uslediti sutradan) pokolj neizbežan plod kulture nasilja u koju smo uronjeni do glave, i to već jako dugo, toliko da su iznikle mnoge generacije koje se ni ne sećaju da je ikada bilo drugačije, niti dubinski veruju da bi drugačije moglo da bude.

Možda negde drugde, ovde – ne.

Lepa su opštehumanistička naricanja o tome kako „moramo iz korena da izmenimo naš kulturni model“ i tome slično, ali niko nema vremena toliko da čeka.

Zašto se ne bi krenulo od jednostavnijih i dohvatnijih ciljeva?

Na primer, od uverljivog obećanja onima koji nas brste i politički i finansijski da neće proći nekažnjeno? Jer, to što čine oni čine samo zato što: 1. su tako u mogućnosti i 2. zato što misle da nikada neće platiti račun za učinjeno.

Iz takve uverenosti proističu najveća zla.

A uverenost se temelji na iskustvu. Ne možete nikoga kriviti zato što srećno parazitira na očiglednom.

I onaj dečak, trinaestogodišnjak, krenuo je u ubistveni pohod uveren u svoju nekažnjivost, dakle, zloupotrebljavajući upravo činjenicu svog dečaštva.

Dumanjem o nedužnosti i krivici izgleda da se nije mnogo zamarao, važna mu je bila samo nekažnjivost.

Od koga je to naučio?

Nema druge nego da je razabrao da tako stoje stvari odrastajući u atmosferi sveopšteg nasilja koje ne da se ne sakriva po budžacima nego doslovno para nebo nad Beogradom i drugim našim gradovima.

Pogledajte Ovo gde živite, i ako to nije muzej strave i nasilja, ne znam šta je.

Šta su visoki stakleno-betonski zatvorski tornjevi koji nas odvajaju od vazduha i vode, osnovnih elemenata života?

Šta je železnička stanica koja to više nije? Šta je skalamerija pred njom? Šta je Trg republike?

To je mogući odgovor na pitanje „zašto“, i znam da je on krajnje obespokojavajući.

Ko ima utešnije objašnjenje, slobodan je da ga ponudi.

A na pitanje „kako“ odgovor je još suvoparniji: oružje, mnogo oružja, bilo mu je dostupno, baš kao i kvalitetna obuka u njegovoj upotrebi.

Kako je moguće da sve to bude dostupno detetu, i to iz „fine porodice“ iz elitnog dela glavnog grada?

Ne znamo kakvi se sve mrakovi mogu roditi u ljudskim glavama, pa i dečijim, ali stvar je u tome da nam je osnovna dužnost da sačuvamo i njih i sebe od tih mrakova, da sprečimo da ikada izađu iz močvara bolesne fantazije – odakle bi možda s vremenom izbledeli i iščilili, samo da su imali priliku.

Jesmo li, godinu dana kasnije, pametniji, mudriji, pažljiviji?

Ne, samo smo nesrećniji.

I poniženiji.

Jer nasilje i dalje piruje, a većina nas gleda da mu ne stane na senku.

A kamoli na crtu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.