Odron na putu – i šta sad hoće ti studenti?

Šta je odron? Podivljala materija s brda – najčešće stenje i kamenje – koja se (usled lošeg obezbeđivanja i šuplje preventive, tj. kriminalnog nemara) našla tamo gde ne bi trebalo da bude, jer ne služi odvijanju, nego ometanju normalnog saobraćaja. Zadatak putara je da je uklone odatle, a do tada sve što možete je da je zaobilazite. A šta ako se odron razbaškario celom širinom druma? E pa, onda će vozači morati sami da se organizuju i da ga pomere u stranu koliko je neophodno.

Studenti upravo to čine: zaobilaze odron i nastavljaju put ka nadležnim državnim institucijama, onim koje su vlasne da ispune njihove zahteve; zahteve koji se ionako svode na poštovanje Ustava i zakona i na krivičnu odgovornost za one koji to ne čine, flagrantno ugrožavajući sve nas.

Građaninu Vučiću se, međutim, izrazito ne dopada ideja da je on na bilo koji način zaobilazan i zaobilažljiv, pa makar i u svojstvu odrona: ako sam se odronio onda je tako i trebalo da bude i ko ste vi da to ne poštujete nego da nastavljate put mimo mene? I odakle vam uopšte ideja da tamo dalje ičega ima? Posle dvanaest godina mog razobručenog šerifovanja, ja sam jedini regulator saobraćaja, i nemajte drugog regulatora osim mene. Ako pokušate da me zaobiđete, bićete zaustavljeni. Ako trenutno ne mogu da vas zaustavim, svejedno nećete stići nikuda, jer svi putevi vode isključivo ka meni, čak i oni koji vas od mene prividno udaljavaju.

Odronjenog Vučića, dakle, duboko uznemirava i vređa ta luda, utopijska pomisao da bi na njegovom vlastelinstvu o bilo čemu mogle da se pitaju i da odlučuju čak i njegove vlastite, ručno izabrane velmože, odnosno institucije koje oni i one formalno vode, poput Vlade, ministarstava itd. Nije on njih postavio tu da budu ono za šta se predstavljaju, nego naprotiv, da ne budu ništa osim onoga što im on kaže da u nekom trenutku jesu. Zar to nije svima jasno, i šta sad hoće ti studenti? Pružio sam im ruku i pozvao ih da svrate da se dogovorimo, ali je moja vladarska ruka ostala da visi u vazduhu! Ili, rečima samog duboko duševno ranjenog A. Vučića: „Oni hoće da me ponize time što neće da razgovaraju sa mnom, ali oni sa kojima oni razgovaraju, oni će da me pitaju nešto“.

Jedno se Vučiću mora priznati: on odavno ne krije pravu prirodu svoje vladavine, a ni svoje osebujne ličnosti. Iz nekog razloga koji političke i sociološke nauke ne mogu dovoljno duboko da istraže, nego su više za jednu sasvim specifičnu granu medicine, on smatra da na to ima pravo, samim tim što je poželeo, a potom se i potrudio da učini da tako bude. To što ni Ustav ni zakoni ni politička kultura vekova nakon građanskih revolucija nikome ne daju to pravo, to što se to pravo ne može steći čak ni na poštenim izborima u kojima biste dobili neki severnokorejski procenat glasova, njega uopšte ne dotiče. On je izgradio svoj mali, komforni svet u kojem smo svi mi, od njegove posluge pa do protivnika, samo šahovske figurice koje on pomera kako hoće, i to i bele i crne, i menjajući pravila igre usred partije.

Uostalom zato, naposletku, tu Kartaginu treba razoriti. Studenti su izabrali vrlo elegantan način da počnu njenu razgradnju i temeljito uklanjanje odrona sa druma. Svako ko je sačuvao nešto razuma shvatio bi to kao priliku da se relativno jeftino izvuče iz zamke koju je sam sebi postavio, gomilajući ceh koji nužno jednom stiže na naplatu, obično s drastičnim kamatama.

Ali, ko bi dao ruku u vatru da tamo, među tim stenjem i kamenjem, ima još nešto neoštećenog razbora?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.