Orošavanje beskrajnog mandata

U svim prethodnim odmeravanjima od 2012. opozicija je gubila, a nakon poraza obično upadala u još dublji čabar. Zašto?

Možda zato što nije prethodno sklopila „Dogovor za poraz“, pa je onda, kad se poraz ipak dogodio, bila dezorijentisana i nije znala kud će sa sobom? Jer je valjda računala na pobedu, mada ni jedan objektivan parametar nije ukazivao na to kao mogućnost bar.

Zašto je to tako, tj. zar nije normalno da je pobeda opozicije normalan, čak čest slučaj u demokratijama? Uostalom, nije li dobar deo današnje opozicije bio vlast, sve dok nije izgubio vlast – na izborima?

Jeste, ali radi se upravo o tome da oni koje se građansko-demokratska i centristička opozicija „dogovorila da pobedi“ punu deceniju grade i utvrđuju sistem u kojem će njihov poraz na izborima biti moguć samo teoretski – a i to jedva – dok će njihova vlast zapravo tzv. izbore koristiti samo kao novo orošavanje svog beskrajnog mandata.

Rečnikom radnog prava rečeno, oni su se na radno mesto vlasti zaposlili na neodređeno vreme i tu ne nameravaju ništa da menjaju. A ponajmanje da im nekakva opozicija određuje kraj vlastovanja, tj. da im daje otkaz.

Ako je tako, a nije drugačije, kako se uopšte došlo do toga? Preduga je to priča ali u njenoj je suštini i srži reč „pristajanje“. Prisvojitelji vlasti ubrzo su postali kidnaperi države i institucija, a s kidnaperima se, je li, ne pregovara.

Samoponuđena politička alternativa nazadnom naprednjačkom režimu, međutim, ne samo da je pregovarala, uglavnom oko uzgredica, nego je i bez pregovora i prigovora pristajala da – kao unapred poraženi i poniženi statista – učestvuje u fundamentalnim ogrešenjima o zakone, standarde i bolje običaje demokratskog poretka.

Evo samo jednog, ali veoma važnog primera. Kada je Vučić prvi put raspisao tzv. vanredne izbore, iako za vanredne izbore nisu stvorene nikakve legitimne pretpostavke (vlada nije pala, skupštinska većina nije promenjena; zapravo se nije desilo apsolutno ništa osim pukog samodrščevog ćeifa i samovolje) opozicija ne da nije protestovala nego je jednoglasno izražavala sreću i nestrpljenje da uzme učešća u samodrščevoj šaradi.

Namera je bila jasna: „da ga pobedi“. Međutim, izgleda da ga nije pobedila. Ni tada, ni narednih nekoliko puta, kad god bi već njemu dunulo da se malo poigra izbora.

A nije ga pobedila između ostalog i zato što ti proizvoljno i bez ikakvog smisla skarabudženi izbori nisu ni organizovani zato da bi bilo kakva opozicija, kamoli levo-centristička, bar načelno mogla da pobedi, nego da bi mogla što spektakularnije da izgubi i tako osveži i podmladi samodrščevu mašineriju, koja se hrani neprestanim pobedama u političkim okršajima koji se ne mogu izgubiti.

I šta ćemo sad? Opozicija se „ukrupnjava“ (usitnjavati se više ne može sve i kad bi htela; ili može?) i to „za pobedu“, i to ne može da ne bude dobro, ili bar podsticajno.

Pasivnost i očajanje nikada nisu rešenje, osim u određenoj vrsti lektire. Samo, evo jednog čudnog i neprijatnog nusefekta ovakvog samohrabrenja: ono već svojim nazivom priziva i priznaje mogućnost i realnost pada ovako postavljenog poretka na izborima organizovanim po njegovim pravilima. Samim tim, implicitno se potpisuje demokratska narav jednog sve autoritarnijeg režima.

Pravo da vam kažem, deluje mi da samodršcu ne treba ništa više od toga. Implicitan legitimitet koji mu se tako poklanja je sve što mu od bilo kakve opozicije treba, a za sve ostalo će se, kao i do sada, pobrinuti sam.

Osim, naravno, ako ga ne pobede ovi što su se dogovorili da ga pobede.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.