Pivo i orden za komšiju

I kao što smo mi, u za nas boljim slučajevima, vlasnici svojih stanova i kuća, tako su i oni, državnici, vlasnici svojih država.

A pošto su naši stanovi i kuće smešteni u njihovim državama, nije previše smelo da se kaže da su oni krajnji vlasnici i nas i svega našeg, što možda zvuči šašavo, ali je ipak moguće u državama koje mogu da budu lično i privatno vlasništvo.

I kao što se mi baškarimo i razgaćujemo po svojim stanovima i kućama, tako se i oni, privatni državoposednici, baškare po svojim državama.

Svaki, dakle, ima po jednu, manje ili više komfornu, poneki pokušava i da silom proširi posed na račun komšije (i to, gle, baš onaj koji ionako ima daleko najveću okućnicu?!), ali većina ih mirno koegzistira u međususedskom rahatluku i punom bratskom razumevanju, pa se čak i međusobno posećuju, časte i tapšu po ramenu, razmenjuju iskustva u upravljanju svojim posedima i, uopšte, druže se na sve moguće načine, baš kao što i mi činimo sa svojim komšijama, osim što mi to činimo u svoje nevažno ime i za svoj sićušni račun, dok oni to čine u ime svih nas. I odavno nije neophodno da nas prethodno pitaju šta mi mislimo o tome.

A šta pa ima i da mislimo? Mi da smo nešto mislili, ne bi nam države ni imale vlasnike, nego tek prve službenike.

U lepo i dobro uređenim komšilucima uvek ima i ona jedna kuća ili stan u koju ulazite takoreći bez kucanja mada nije vaša, slobodno uzimate pivo iz frižidera, zavaljujete se u trosed s daljinskim u ruci (pazeći da ne oštetite celofan) i puštate svoj omiljeni kulturno-zabavni kanal s pevanjem i pucanjem. Tu ste vi kao kod kuće, mada niste kod kuće, nego ste kod komšije, koji je možda takođe kod kuće, a možda i nije.

U državi-kući koju je kao svoj privatni posed dizajnirao AleksandarVučić, takav komšija je Viktor Orban (a Dodik? Bog s vama, Dodik nije komšija, nego onaj pomalo benavi striko iz spoljne unutrašnjosti kakvog ima, i pomalo ga krije, svaka čestita familija).

Orban-bači je ovde toliko odomaćen da je već pomalo i razgaćen (mada gaće doslovno skida u Hrvatskoj, gde se kupa u moru, ali to je drugo, to je više komercijala, nema tu pravih emocija), razvezane kravate i isto takvog jezika, opušten kao među svojima i na svome.

Kod komšije Vuleta ulazi i danju i noću, kad god mu nešto zatreba, ili tek onako, iz puke dosade, a i komšiji nije mrsko da navrati kod njega.

Mada nama koji gledamo pomalo sa strane ovu kolegijalnu i susedsku ljubav dvojice državoposednika ipak nekako izgleda da Vučić nikada nije tako opušten i odomaćen u Orbanovom domu koliko važi obrnuto, ali biće da to nije do Orbana nego do toga da Vučić nikada i nigde nije opušten, niti zna kako takvo stanje uopšte izgleda.

Ako ikada sazna, jako će se iznenaditi, a možda i požaliti zbog toga šta je sve propustio, ali biće svakako prekasno za njega. Nama to neće biti jaka uteha, jer za nas je već odavno prekasno, pošto nam je smrklo još onda kad je njemu svanulo.

Kako god bilo, kao dobar i brižan sused, Vučić gleda da Orbana uvek nečim obraduje. Pre neki dan se tako komšija vratio kući s ordenom Srpske pravoslavne crkve, a danas mu je novi orden, državni da državniji ne može biti, uručio sam Vučić.

Više počasti od ove valjda nema, ali možda bi mogla da usledi i serija odlikovanja po gradovima i regionima, ko zna?

Za početak, Novi Sad će se komšiji odužiti za nepoznate zasluge podizanjem spomenika njegovim ideološkim prethodnicima iz Drugog svetskog rata, postradalim od mrske partizanske ruke.

Ili ipak neće? Videćemo, pa ćemo znati čiji je Novi Sad.

A čija je Srbija, to već znamo. A znamo i za Mađarsku. I za sve druge nesrećne zemlje, koje se od onih srećnijih (jer srećnih zemalja nema) razlikuju baš po tome što ove prve imaju privatne vlasnike, a ove druge su u zajedničkom posedu onih koji u njima žive.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.