Plitko pozorište i duboka država

Orgija sitnog, filistarskog šovinizma uvijena u melodramu traje tri i po sata; dodajte tome dva sata putovanja do tamo, dva nazad – celo popodne i veče svojih života poklonili smo ovom nepokretnom prazniku toksičnih banalnosti.

Pa dobro, sočinjenije ima bar pauzu, može se malo na vazduh, a kako celo nam putešestvije predugo traje, čovek poželi i da nešto kupi u obližnjim radnjama – sendvič, kafu, cigarete, bromazepam, ili šta već kome treba da se preživi ovakvo veče.

To je, inače, sasvim normalno, i bezbroj puta sam u pauzi napuštao zgrade, recimo, SNP-a, Ateljea 212 i drugih pozorišta, pa se vraćao na tužni treći čin.

Uputimo se, dakle, u desetinama ka izlazu iz zgrade Narodnog pozorišta, kad tamo stoje dvojica i kažu: NJet! Izlaženje je verboten, osim ako obećate da se ne kanite ni vraćati. Kako, bre, verboten?

Lepo, ne mere. Stojimo i gledamo se u neverici, ja pitam po kom osnovu, ko je to naredio, oni se pozivaju na šefa obezbeđenja i na upravnika, ja pitam gde je taj šef obezbeđenja, ali njima je to moje pitanje odnekud baš smešno.

Pa dobro, ako nema šefa obezbeđenja, upravnik mora biti tu negde, video sam ga. Skandal je u najavi, tražim Goncića zvanog Bule uzduž i popreko pozorišta, besnim i psujem po terasi, po holovima, napokon ga pronalazim u nekakvom VIP salonu i pitam ga: Pa dobro, upravniče, jesmo li mi ovde zatvorenici, ili šta?

On kaže da nema pojma o čemu se radi, i što je najgore, deluje mi da ne laže.

Zajedno se upućujemo dole u hol, jer insistiram da se ta stvar na licu mesta raspravi s Kerberima, prosto da znam jesmo li zaista zatočenici, i ako jesmo, ko nas to tačno u zatočeništvu drži.

Goncić ih pita šta se dešava i zašto ne puštaju ljude napolje, ali ova dvojica deluju sasvim neimpresionirano.

Staloženo mu odgovaraju da bi to bilo u suprotnosti s ne znam već kojim bezbednosnim protokolom, spominju neko ime i prezime koje meni ništa ne znači, ne bi značilo ni vama, a ne verujem ni da Gonciću daje neku odgonetku.

Osim što, primećujem, upravnik naglo splašnjava, reklo bi se da shvata da on tu ne može ništa. Prosto kao da si pritisnuo „off“ na nekom prekidaču, čovek se hibernirao i čeka da se ova neprijatna situacija nekako okonča.

E sad, kako je moguće da upravnik pozorišta ne može da naloži obezbeđenju pozorišta da učini ovo ili ono? Otuda što on, reklo bi se, njima nije šef, i on to zna, i oni znaju da on to zna. A ko im je onda šef?

Ne odustajući od zaludne rasprave, iz jednog od ove dvojice izmamljujem polurečenicu koja se ne može protumačiti drugačije nego da njemu pozorište nije jedini poslodavac, nego da su on i ekipa, što bi se reklo, „radnici unutrašnjih poslova“.

A da je zgrada Narodnog pozorišta pod posebnom paskom, da za nju izgleda ne važe pravila civilnog života, nego neka osobita, tako da kad jednom prođete kroz narodnopozorišne dveri, vi zapravo stupate u neku vrstu policijske države unutar, hm… policijske države.

Jer samo u policijskoj državi zgrada jednog pozorišta, pa još eminentnog i reprezentativnog, funkcioniše kao svojevrsna policijska tvrđava, mesto u kojem čak ni njegov formalni upravnik nema nikakva prava osim onih koja mu se spolja dodele, a kamoli mi, obični gledaoci.

Teoretičari zavere stalno bajaju o „dubokoj državi“ i traže je tamo gde znaju da je sigurno neće pronaći, ali je zato nikada ne vide tamo gde im je pred nosom. Recimo, na ulaznim vratima jednog pozorišta.

Koje bi, uostalom, možda bilo najpoštenije preimenovati u MUPozorište ili tako nekako, da se više ne zanosimo da ono pripada nekoj srpskoj, dakle evropskoj tradiciji i kulturi.

A Grunf je lepo rekao: „Ako ne možeš pronaći izlaz, izađi na ulaz.“ Osim ako na ulazu ne stoje dvojica koji će te, puni samopouzdanja, podsetiti na to gde i u čemu zapravo živiš.