Poniženi i neuvređeni

Pogledajte one ljude iz Male Krsne, koje je povelo do Beograda u ekskurziju, da u zgradi opštine Voždovac i u voždovačkom MUP-u privremeno postanu Beograđani.

Zašto da postanu Beograđani valjda ne moram da vam objašnjavam. Zato što su jedino u tom svojstvu, makar i lažnom, potrebni i korisni tiraninu.

A ono što stvarno jesu nikome više nije potrebno, njemu ponajmanje.

U svemu drugom to su suvišni ljudi pa se tako prema njima i ponašaju.

Imaju neku simboličku vrednost dok su na brojnom stanju, ali samo kao brojevi, ne kao pojedinci. I tako ih, kao puke statističke veličine, tiranija i upotrebljava.

Zauzvrat će od njega dobiti po 2000 dinara (17 evra), što jeste ponižavajuće malo, osim ako obično nemate ni toliko.

A takvima tiranin daje male pare – ne njegove nego naše, jer on svojih para i nema, ali zato naših ima koliko god mu zatreba – za veliko poniženje, i ta je demonska trgovina odavno uhodana i besprekorno podmazana.

Ili možda i nije tako besprekorno? Na prethodnim izborima sakupljena je impresivna količina dokaza o humanom inženjeringu i glasačkom trafikingu, tiranin je bespovratno razobličen ne samo kod kuće nego i po svetu, pa bi čovek pomislio da će se sad malo primiriti, dok gužva ne prođe.

Izvanredna, gotovo detektivska reportaža N1 sa relacije Mala Krsna-Voždovac-Mala Krsna pokazuje, međutim, da mu to ne pada na pamet. Tako je to kad ogrezneš: nema tu povratka u normalu, a i šta bi ti uopšte radio s normalom? Nisi li sve svoje sagradio na otimačini tuđeg, uključujući i glasove, dakle vlast?

Ali, pustimo sad njega. Nego ti ljudi, poniženi i neuvređeni, oni su ona strašna slika ne samo vlastite nego i naše zajedničke propasti.

Prosti ljudi, nevešti u laganju, lažu tako da ostaneš u neverici kako je moguće da neko izgovori nešto takvo, a da mu nebo ne padne na glavu?

Skupe se u Krsni i čekaju podvoz.

Idete li u Beograd? Ma jok, šta ćemo tamo.

Kad ih posle sat vremena nađete u Beogradu, prave da nisu iz Krsne, da se međusobno ne poznaju i da su tu sasvim slučajno – eto, izašli u šetnju.

U šetnju?! U šetnju. Ili došli kod lekara.

Gde kod lekara?

U voždovački MUP. Posle, po povratku u Krsnu, niko nije ni bio u Beogradu.

To više, znate, nije ni laganje, jer laž mora da bude bar mrvu ubedljiva, to je jedini način da funkcioniše.

A ovo što je izlazilo iz tih ljudi zatečenih u nepočinstvu u tuđe ime i za tuđi interes, to su samo nebulozne reči očajnika, onoga ko je jednom pristao na ruganje s vlastitom dušom, i sad je tu gde je.

U reportaži govore i neki ljudi koji objašnjavaju šta se dešava i kako ova uhodana operacija veštačkog bildovanja glasačkog tela Beograda funkcioniše. Tim se ljudima ne vide lica, zamagljena su, neko ko ne zna o čemu se radi pomislio bi da su to ljudi koji se kriju jer su osramoćeni.

Kakva tužna inverzija: oni su u magli, a sudeonici jedne prevare koja je barem na rubu krivičnog dela su na izvol’te, jer pobogu, pa šta oni uopšte rade loše osim što se šetaju ili idu kod lekara?

To jest, radili bi to da su bili u Beogradu, a nisu bili; to što smo ih tamo videli, to je naš problem.

Naposletku, šta ćemo s tiraninom? Jednom će pesak iscuriti iz njegovog tiranskog peščanika, ali to nije dovoljno. Srbija ne može i neće biti ni najovlašnije nalik na pristojno društvo ako tiranin i njegovi ne budu odgovarali za sve što su nam uzeli, od para do glasova.

A i za to što su bezbrižno lišili poslednjih zaliha dostojanstva one najnemoćnije među nama, učinivši ih saučesnicima u prljavšini od koje oni nemaju ništa.

Pardon, osim 17 evra.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.