Prljavo kazalište

Ne znam koju su utehu sve do pola četiri ujutru tražila dvojica scenskih radnika zagrebačkog Teatra itd, ali bio je vikend, pustopašan novosadski, i bio je jedan od onih naših namnoženih festivala, evropsko-prestoničkih, pa se negde kanda zaselo i popilo, u zamamnom društvu domaćih i gostiju, i utom je već prošao dobar deo noći. Niko ne sme otići iz našeg grada gladan, nenapit i neozabavljen, to je naš kredo, i toga se svi držimo, koliko god se u svemu drugome razlikovali.

Poneko, međutim, takođe ne sme da ode iz našeg grada neizbubecan, ne sme da prođe kroz noć kao nož kroz puter i da legne u hotelsku postelju, te sutradan prijatno mamuran krene kući, a da mu prethodno ne objasnimo neke stvari.

Ovi su se malerozni Zagrepčanci tako probijali kroz novosadsku noć, verovatno ka svojim gostinskim posteljama, pravo kroz Nikolajevsku portu, pa su uzgred nešto i razgovarali, a njihov je divan čula neka grupa domaćih bizona, pa joj se to što je čula učinilo sumnjivim.

Pitali su ih odakle su, priznali su krotko da su iz Hrvatske, a neko je valjda osetio potrebu da objasni da su umetnici i da su došli u miru, jer tako vam je to sa umetnicima, oni dolaze u miru za razliku od sportista i političara koji dolaze u ratu, pa je tako rekao da su „iz kazališta“, što mu je bila dodatna greška. Jer su onda, uz neizostavne batine, dobili i prigodnu poduku da se kod nas ne kaže kazalište nego pozorište. Pa će s tim saznanjem kući, bez presedanja – ionako im je dovoljno preselo.

I tako je osvanulo jedno obično novosadsko mamurno jutro, samo obogaćeno za nekoliko razbijenih noseva gostiju koji su mislili da su došli iz kazališta jer im niko nije objasnio da im je zdravije da dođu iz pozorišta, ako već uopšte moraju da dolaze.

I svi su sada, vidim, jako zgroženi, i gradonačelnik novosadski kojem ne znamo i ne pamimo ime, i uprave ovdašnjih pozorišta i sav onaj neki „kulturan svet“ za koji volimo da mislimo da je srčika i suština našeg grada, što je jedna prijatna iluzija u kojoj volimo da živimo. I svi će sada da Osude i da se Ograde, i da posebno podvuku kako ovakva jedna neprihvatljiva stvar nema nikakve veze s Nama, nego da je to nešto što je žalosni kriminalni incident koji treba istražiti a počinioce privesti pravdi, za nauk svima drugima.

Da ne bi možda još neko poželeo da pesnicama lektoriše goste iz kazališta, jer je kazalište ovde nepoželjno i zabranjeno, baš kao i sve drugo u vezi sa zemljom u kojoj se pozorište naziva kazalištem. A nema dve takve zemlje.

I sve bi to još i moglo da pije vode, jer bože moj, dešavaju se takve stvari i drugde (hm… dešavaju li se zaista?) samo da nije konteksta u kojem se odvijala ta pijana i duga novosadska noć, a to je kontekst meseca fudbalsko-mundijalskih ozvaničenih mržnji, i godine (eh,da je samo ova!) sistematskih zloupotreba svih mogućih zlopamćenja iz svih prethodnih ratova, i sistematskih falsifikovanja i prećutkivanja svih prethodnih mirova, što je ovde postalo neskrivenom zvaničnom politikom, i što je stalan izvor mentalne i emotivne radijacije neuporedive sa bilo čime u poznatom svemiru.

Kako se onda čuditi balavim bizgovima koji u grupici nacvrcanih veseljaka „iz kazališta“ vide dželate iz Jasenovca ako isto tako, samo još mnogo besramnije, vulgarnije i gluplje, govore i misle prvi ljudi ove naše pozorišne države?

Zašto da se oni ne pozovu na svoje pravo na mržnju, ako se na njega pozivaju oni koji vode Republiku, urnišući je svakog dana iz temelja?

A kada vam sledeći put neko zapeva samozavaravajuću malograđansku serenadu s refrenom „to nismo mi“, slobodno ga zamolite da umukne. Jer, odviše je lako ograditi se od grupice bizgova, ali pravo na takve reči nemaju građani grada i Republike koje vode isto takvi i isto takvih uverenja, samo malo bolje odeveni i šlifovani.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.