Rediteljev nauk iz zabiti

U jednom od tih filmova, „My Joy“ se zove, kamiondžija prevozi nekakav teret jedva zakrpljenim drumovima ruske provincije, onda naiđe na zastoj na putu, nestrpljiv je, a lokalna mlada prostitutka koju je usput pokupio kaže mu da postoji i zaobilazni put, ali da nije dobar, jer je, kako kaže njena baba, uklet.

Šofer ipak krene zaobilaznim putem, bez presedanja, i tamo mu se dogodi svašta, ali ništa dobro, u jednom svetu koji je pomalo poput paralelne dimenzije, mada je istovremeno sasvim realističan i realan, i vrlo podseća na bilo koju pomalo zlokobnu i zloslutno divlju istočnoslovensku zabit, a naročito na zabit Putinove i putinovske Rusije.

U nekim drugim Lozničinim filmovima, poput Krotke (po dalekim motivima Dostojevskog) ili Donbasa, takođe se radi o nimalo privlačnim, zapravo jako odbojnim ruskim ili ruskojezičnim likovima, smeštenim u današnje doba: sam Donbas, naravno, tematizuje rusku okupaciju istočne Ukrajine, i zaumni kvazisovjetski sistem na kojem ona počiva, zgodno smućkan sa konjskim dozama tranzicijskog banditizma.

Zato je Loznica od nekih, a takvih je što više, što je blizina Kremlja veća, prozvan antiruskim rediteljem. S druge strane, zbog stava da ni u aktuelnom ratnom kontekstu ne treba bojkotovati sve ruske umetnike i da niko ne može biti kriv samo zato što pripada nekoj naciji, kulturi i jeziku, od vrlih ukrajinskih patriota je dobio etiketu nepatriote, skoro pa izdajnika, i ekskomuniciran je iz tamošnjeg esnafa.

Šta ovo zapravo znači i čemu nas uči – pod uslovom da želimo da učimo?

Prvo, recimo, da umetnik ne sme da ćuti o zlu, a naročito o zlu koje se dešava neposredno pred njegovim očima. I da je uvek najbolje ako o zlu ne govori apstraktno – apstraktnost je, da parafraziramo, isuviše često poslednje utočište hulja – nego da ga treba locirati u sasvim konkretne društvene koordinate. Pa makar i zbog toga zaradio neku gadnu etiketu, na primer da si „antirus“.

Šta nam još govori? Da se o zlu o kojem se govori može govoriti samo kao o ekstraktu i konkretnom ospoljenju jednog bazično opšteljudskog stanja, onome, dakle, čemu bilo ko može biti podložan, baš kao što mu niko ne mora biti podložan samo zato što je rođenjem, poreklom, nebiranim identitetom ovo ili ono. I da se ima i mora stati u odbranu, čak i usred rata, ili naročito usred rata, svakoga kome bi zlo moglo biti pripisano samo zato što se zove ovako ili onako i dolazi sa ovog ili onog mesta. Pa makar zbog toga zaradio neku gadnu etiketu, na primer da si „prorus“, takoreći „proputinovac“, mada je to baš poslednje što bi ikada želeo i mogao da budeš.

Kada Loznica, dakle, brani pravo ruskih umetnika na globalno javno postojanje i uvažavanje u ovom užasnom trenutku, on zapravo nastavlja misiju svojih filmova. NJemu ne trebaju ni Čajkovski, ni Čehov, ni savremenici da bi kroz njih branio Putina, nego brani i Čajkovskog i Čehova i savremenike – od Putina. A onda i od onih koji razmišljaju putinovski, samo sa druge strane stvarnog ili simboličkog fronta.

Šta je nejasno u ovoj dijalektici? Baš ništa, osim ako nemate potrebu da nešto zamućujete. I među patriotskim Srbljem se zapatilo u poslednje vreme licemernih, tartifskih glasova koji brane Veliku Rusku Kulturu od zlog sveta – najčešće tamo gde je niko ne ugrožava, niti bi je ikako mogao ugroziti. Ne mare licemeri ni za Čajkovskog ni za Čehova, pa čak ni za savremenike, nego mare za Putina, ama, ne čak ni za Putina, nego za ono što pojam i figura „Putin“ u tim mračnim dušama simbolizuju, a što njih iz nekih izopačenih razloga uzbuđuje i udivljuje.

Tu je Lozničin nauk sasvim jasan: Zlo se mora locirati, i zlo se ne sme uopštiti. Ako ga ne lociraš, sufliraš mu. Ako ga uopštiš i pripišeš ga „svima“ iz neke nacije, jezika, kulture, zemlje – opet mu sufliraš, pa ga još i širiš na ceo svet, kao nekakav šumski požar. Naravno, ne razmišljaju naši kremljocentrični rodoljupci o takvim nijansama, njima je samo do mrvica sa carskog stola. Ali to moralnu štetu koju prave ne čini ništa manjom.