V. Putin, moj počasni sugrađanin

Svi smo mi obični građani, svakodnevni, prozaični, nema se bog zna šta reći o nama.

Plaćamo struju i Informatiku, parking i internet, mesečnu za autobus i sezonsku za Štrand.

Kad bude popis stanovništva, uredno se popišemo i potpišemo, i teramo dalje.

Pa ipak, ima jedna kategorija građana koju popis ne registruje, ali to ne znači da nisu važni, štaviše, oni su najistaknutiji među istaknutima, zato ih i zovemo – počasni.

Među počasnim građanima Novog Sada još od 2014. nalazi se i Vladimir Putin. Da, baš taj V. Putin. Jeste da stanuje daleko i da retko obilazi svoj simbolički posed, ali počast je počast.

Nije Novi Sad po toj počasti koju je dao Putinu, ili po počasti koju je Putin darovao Novom Sadu dozvolivši mu da ga proglasi počasnim građaninom, jedinstven u Srbiji, jer viševekovni gazda od Kremlja u svojim nabubrelim džepovima nosi ključeve i od Raške, Loznice, Sombora, Apatina, Vrbasa, Odžaka, Vrnjačke Banje, LJubovije, Požarevca i Svilajnca, a možda i još neke.

Ali, Novi Sad je nekako ipak najreprezentativnija nekretnina u njegovom virtuelnom posedu.

Niko ne zna zašto je baš V. Putin dobio ovo priznanje i zašto baš od Novog Sada, osim ako mu to nije zahvalnica što je pristao da od svih nas primi uzdarje u vidu NIS-a, čija se palata gizdavi usred našeg grada, uvek spremna da dočeka Najdražeg Gosta kao da je domaćin – a zar i nije domaćin?

Neki su i tada zakerali „šta je taj Putin učinio za Novi Sad“, ali možda je sada i takvima jasnije koliko su gradski oci bili mudri: nije to počasno građanstvo nagrada za neka već učinjena dela, nego možda tek molba da ne učini ovde ono što čini negde drugde, nekim drugim gradovima.

Čiji je preveliki greh to da ga nikako nisu želeli među počasnim građanima.

Pa se on naposletku na žurku pozvao sam, i ostaće sve dok žurka traje, pa i posle.

Kako god bilo, čudan je to osećaj, taj kad ti je neko kao V. Putin počasni sugrađanin.

Kad ugledam jedino slobodno sedište u gradskom autobusu, ja ne sedam, jer mi se nekako učini da je možda rezervisano za Putina.

U kafanama mu obavezno čuvamo slobodan sto, nikad se ne zna kad bi mogao da navrati, pa da se ne inkomodira.

U samoposluzi ga puštamo preko reda, jer ipak su njegove potrebe počasne.

Kad sedim u pozorištu, čini mi se da mi iza leđa naviruje u pozorišni program, kad sam u bioskopu, mislim da je on taj iza mene, onaj koji se tokom cele projekcije domuđava, kikoće, šuška kesicom od čipsa, pljucka mi semenke za vrat, a ponekad, kad je film neki umetnički pa mu je dosadno, gađa druge gledaoce smokijem.

Nekad mi dođe da ga opomenem na lepo ponašanje, ali se suzdržim: ipak je to počasni građanin, ne bi bilo dobro ljutiti ga. Videli smo, uostalom, kako prolaze gradovi koji ga nisu počastvovali, i koji su ga ljutili.

Sve u svemu, hoću da vam kažem, saživeli smo se sa senima počasnog sugrađanina, jedva i da ga primećujemo: kad prođe neko vreme, sve ti postane normalno.

Ali jedno tu mene buni.

Počeće, počele su već, uz poneko presedanje, polako da nam pristižu izbeglice iz Ukrajine, ljudi iz gradova koji nemaju V. Putina za počasnog građanina, ljudi koji bi i sada, u trenutku dok ovo pišem kao i u trenutku dok vi ovo čitate, ali i u svim budućim trenucima do kraja ljudskog vremena, sedeli u svojim gradovima, u svojim domovima, u svojim životima, samo da V. Putin jednog februarskog praskozorja nije pokrenuo na njih i na njihove gradove sile paklene.

Znam ja da ćemo ih lepo i ljudski dočekati.

Ali opet, opet… Kako da im priznamo, a moraćemo pre ili kasnije, da nam je V. Putin počasni i najpočasniji sugrađanin, i da ga nismo raspočastili čak ni nakon što ih je poslao ovde k nama, obezdomljene?

Kako da im objasnimo da ne bi trebalo da sednu na ono slobodno mesto u autobusu, za onaj slobodan sto u kafani, kako da im kažemo da se naviknu na malo slobodnije ponašanje Počasnog u bioskopu?

Ja to neću moći, odmah da bude jasno. Jer me je sramota. Ako razumete šta želim da vam kažem.