Vere i nevere

Šta znači da su ti praznici „ozbiljni“? Da se ne radi i ne ide u školu po nekoliko dana, da ne izlaze dnevne novine, da se spajaju sa obližnjim vikendima pretvarajući se u orgije organizovanog nerada…

Dva od ta tri praznika imala su u osnovi „ideološki“ sadržaj i predznak, kompatibilan vladajućoj sekularnoj veri u SFRJ. Ta je vera u vreme mog sazrevanja već uveliko bila u sutonu, i njene (metaforične) crkve bile su prilično prazne.

Čak i mnogi koji su je javno ispovedali kao da nisu baš bili ubeđeni u to što pričaju – niti su držali da je to neophodno – nego su prosto radili svoj posao, gnjavatorski i rutinski.

Meni je sve to išlo na živce, jer sam se u okviru svojih dečačkih i mladićkih mogućnosti smatrao oponentom tog sistema i te ideologije, da ne kažem vere, ali protiv neradnih dana nisam imao ništa, naprotiv.

Onda su došla nova vremena, iz kalendara je ispao jedan od tih praznika, onaj koji ne samo da je bio ideološki nego je slavio jednu državu koje više nema i sve njene građane svakog novembra iritantno podsećao na zločin koji smo nad njom počinili, aktivno ili pasivno.

Zato su nahrupili novi praznici, a ja sam još odavno odustao da ih popamtim, jer mi je logika njihovog pojavljivanja ostala neuhvatljiva.

Tako da me svake godine iznenade i uhvate u raskoraku. Te jedan po jednom ustavu, te jedan po jednom primirju, te neki po crvenim slovima u crkvenom kalendaru…

E da, ovi potonji su najzaimljiviji, naročito onaj kojeg zovu „najvećim“ i onaj kojeg zovu „najradosnijim“. U redu, oduvek sam znao kad je Božić, štaviše, oba Božića.

Čak sam s društvom rado išao na „misu polnoćku“ mada smo većinom bili nevernici ili formalni inovernici, ali nije stvar bila u misi, nego u tome što smo verovali da tako „nerviramo komuniste“.

Čar Božića bila je u tome da je bio ignorisan kao slon u sobi, da za državu i za sistem prosto kao da nije postojao.

S Uskrsom je išlo malo teže jer se pojavljivao kad mu se ćefne, i to opet u dve varijante, koje su – da stvar bude bizarnija – umele i da se preklope.

Do dan-danas naučio sam pouzdano samo to da će se Uskrsi pojaviti nekako s proleća, da ih sigurno ne treba očekivati u septembru. I opet se, kao u ona vremena, ne radi i ne ide u školu po nekoliko dana, ne izlaze novine, spaja se sa vikendima u orgije organizovanog dokoličarenja… Sve je naizgled isto, a opet, i nije.

Hrićanska vera mogo je starija od komunističke, ali ipak, zbog svojevrsnog poludiskontinuiteta, u postkomunističkom svetu ona kao da deluje mnogo svežije i ornije.

Rekoh već, u vreme koje pamtim, komunizam je bio mnogo više inercija i rutina nego vera i stav iza kojih bi stali vruće srce i glava.

Nije li tako danas sa verom u natprirodna bića, stvari i pojave u većini zemalja koje svrstavamo u Zapad?

Odavno istrošivši svoje mađioničarske adute, domaća religija uglavnom tavori kao muzej sebe same, s neprimetnim ili nepostojećim uticajem na poglede i svakodnevicu većine ljudi.

Biti počašćen kojim neradnim danom je OK, ali inače… život je negde drugde.

Ovde je, pak, drugačije. I taj uticaj traje mnogo duže od samih praznika. Nađeš u pekari sjajnu pitu od zelja i taman što postaneš ovisnik – više je ne prave.

Zašto? Prošao post…

Slučajno ti se prijede riba, ali je ne možeš nigde naći jer – sutra je Veliki petak.

A naVeliki petak bi radije pojeo pljeskavicu pošto tebi taj petak nije ni veći ni manji od bilo kojeg drugog petka, ali moglo bi ti se desiti da budeš, u najmanju ruku, suočen s prekorno-neprijateljskim pogledima…

Prosto, religija je u ovom delu sveta u fazi druge mladosti, i ti nećeš dočekati vreme – mada ono zapravo nije baš daleko – kada će se vratiti u fazu dekadencije i otaljavanja.

Nema veze, neka smo svi živi i zdravi, ja sam svoj dražesno mrsni velikopetkovni ručak obezbedio na vreme. I srećan Uskrs svima kojima je Uskrs.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.