Zatvor pruge i otvor druge

Gledam ih već danima, nedeljama, sa mog prozora, piče preko Žeželja čas ovamo čas onamo, jedan je Štedler, onaj na sprat, kojim se i On povremeno poveze kad poželi da nas podseti da će nam otkriti i podariti železnicu, drugi je onaj plavo-beli, za nešto niže klase.

Jurcaju prazni preko mosta, s bačke na sremsku stranu i obrnuto, po ko zna koji put isprobavajući prugu koja je već uveliko gotova, samo se čeka subota da je Vučić ganuto i tronuto pusti u rad.

Voz se povremeno oglasi dugim pištanjem i mi trčimo na prozor ili na balkon, radujemo mu se jer se dugo nije čuo, cele tri godine, i jer, uostalom, kako možeš da se ne raduješ vozu?

Naravno da mu se radujem i naravno da ću se voziti njime, onoliko koliko bude odgovarao mojim putničkim potrebama.

Ako Beograd nekad ponovo dobije, tj. vrati železničku stanicu, utoliko više.

Pisao sam već, na ovom istom mestu, o nedostojnom cirkusu koji Vučić pravi od jedne normalne stvari: da dva najveća grada u jednoj evropskoj zemlji povezuje voz, i da je duboko u XXI veku taj voz prilično brz, svakako brži od autobusa.

Ne marim ni za to što Vučić tu sebi pripisuje više zasluga nego što je realno i što je u skladu s pravilima dobrog ukusa: kada bih Vučića rezilio zbog neukusa, ne bih stigao ništa drugo u životu da radim.

Međutim, on uvek mora da ode dva ili tri džinovska koraka dalje od krajnjih granica smisla, sve dotle dok ne pomislimo da je lično izmislio i vozove i železnicu, ili bar da Srbija takvo čudo nije videla pre njegove Blagovesti.

Odgovoreno mi je na to da podmećem klipove u točkove napretka, tj. da imam nešto protiv voza, samo zato što ga je Vučić izum… pardon, usvojio i otvorio.

Bila je to neka mala priča pre nego što je prašina sa ukrajinskih ruševina prekrila sve.

Sada, sa zvaničnim polaskom voza, možda je vreme da se ta priča poentira, da se privede kraju.

Zanimljivi su mi, i zabavni, bili pristupi dvojice opaženih o(d)govarača: jedan je bio glup, prost i kvaran, sasvim u skladu sa ličnom, ali i sa poetikom medija u kojem ostavlja svoj trag (Informer); drugi je, ponovo u skladu s poetikom medija za koji piše (Politika), bio samo kvaran ali, avaj, toliko kvaran da je naposletku bio i – glup.

Jer ja, znate, volim sve vozove (osim onih koji u stočnim vagonima prevoze ljude), pa ću svakako voleti i ovaj, i vrlo brzo ću prestati da mislim na Vučića kad se budem vozio njime, bez presedanja.

Možda se, ko zna, u tom vozu i sretnem s nekim od ovih koji tobože brane voz od mene, iako ja voz uopšte ne ugrožavam, i želim mu sve najbolje.

I braneći kaobajagi voz, zapravo staju u zaštitu Najdražeg Putnika, jedan glupo i prosto, ali barem otvoreno, drugi na kvarno, ali barem… kvarno.

A kakva je istinska narav vladavine Najdražeg Putnika, kanda se najbolje vidi onda kada on nije putnik, nego su putnici drugi, oni obični i bez moći.

Čitali smo nedavno o tome: jutarnji je voz iz Kosjerića za Beograd stajao dva i po sata na stanici u Valjevu, samo zato što je Vučić u obližnjim Popučkama „otvarao neku nemačku fabriku“.

Svaka potraga za zvaničnim razlozima ogromnog zastoja – koji je mnogima pojeo ceo dan i zakomplikovao život, otkazao poslovne obaveze, ispite, preglede… – naišla je na zid ćutanja u železnici.

Osim što je bilo jasno da za zastoj nije bilo tehničkih razloga nego je, eto, nastupio „zatvor pruge“. Zvuči kao poremećaj u varenju, osim što je ovaj bio veštački izazvan.

I zatvor je potrajao, sve sa zatvorenicima u vozu, sve dok Vučić nije odmetanisao svoje i otperjao dalje.

Neko drugi, sa manje tripoznim doživljajem sebe i svoje dragocenosti, možda bi ipak pustio taj voz da za onih nekoliko sekundi koliko mu je potrebno prozviždi kroz Popučke, pa ako se baš boji da će neko iz voza da nasrne na njega praćkom, neka se sagne i čučne pod sto za tih par trenutaka, nije to ništa strašno.

A obične i normalne ljude neka pusti da idu za svojim poslovima i svrhama.

Ali, ne. Tako to radi ta sorta: zatvara gde misli da ga ne vide, otvara gde će ga slušati i slikati.

Zatvor pruge i otvor druge. Koliko minuta treba da porani superbrzi brzi voz da bi, na nekom metafizičkom kantaru, nadoknadio minute i sate oduzete nevoljnim čekačima na otvor pruge?