Žurka kod Zeke (ali nismo pozvani)

U pitanju su dva sela, ili je to ipak jedno selo s dva imena, jer je sve toliko isprepleteno i spojeno da golim okom ne vidiš gde jedno prestaje, a drugo počinje.

Samo što je jedno u Sloveniji, a drugo u Hrvatskoj. Do pre šest dana, jedno je pripadalo Šengenskoj zoni slobodnog kretanja, a drugo nije. Granica vijuga i meandrira, čas je Hrvatska severno a Slovenija južno, pa onda Hrvatska izviri sa zapada a Slovenija sa istoka, pa se zamene, i sve tako. Moj omiljeni prizor izgleda, pak, ovako.

Ulica, moglo bi se reći glavna u selu/selima, zapravo klasičan asfaltni put nižeg ranga, opervažen kućama sa jedne i druge strane, tipičan ušoreni seoski prizor bilo gde u Panonskoj niziji i okolini. Na desnoj strani ulice nalazi se lepa, velika porodična kuća, gotovo vila. Na levoj strani, direktno preko puta, skromnija kuća i u njoj prodavnica „Kmetijske zadruge Ptuj“.

Stambena kuća je u Hrvatskoj, prodavnica u Sloveniji. Ako prosto pređete ulicu da skoknete do prodavnice, činite ozbiljan prekršaj. Jedan meštanin priča kako je u žurbi trknuo prečicom po zelenu salatu u dućan u Sloveniji, naleteo na nadrndanu policajku, i to ga je koštalo petsto evra.

Još luđi prizor je stotinak metara niz put. Na jednoj strani ulice je Gasilski dom (vatrogasni, dakle), a na drugoj kafić „Zeko“. Ako slovenački gasilci žele da legalno ugase žeđ kod Zeke, ne mogu prosto da pređu ulicu, nego moraju da idu na zvanični prelaz. A šta, recimo, da kod Zeke, daleko bilo, izbije požar? Gasilci, dakle, ne bi smeli da ga gase, jer bi time povredili suverenitet susedne džave, nego bi se moralo pričekati na domovinske vatrogasce ko zna otkuda, makar celo selo u međuvremenu izgorelo…

Od prvog januara svi ovi problemi su kanda nestali jer je Hrvatska ušla u Šengen (obaška i u evrozonu, pa žedni gasilci ne moraju više da se petljaju s kunama).

Time je za meštane oba sela, ili jednog sela s dva imena, okončan trideset dvogodišnji košmar.

Taj broj godina nije slučajan. Jeste, i pre toga je jedna strana ulice bila Slovenija, a druga Hrvatska, ali su obe bile Jugoslavija, pa vidljive granice, granice kao prepreke, nije bilo. Kao što su danas obe Evropa. I granica se opet hibernirala u neku vrstu virtuelnosti.

Nacionalizam, svaki bez izuzetka, opsednut je granicama. Voli da ih postavlja i utvrđuje, voli da što višim zidom ograđuje ono što smatra samo svojim. U vreme pred raspad Jugoslavije, slovenački nacionalisti lansirali su parolu „Kad porastem, biću carinik na Kupi“. I porasli su, i bili su carinici, trideset i dve godine. Sada više nisu, baš nigde, jer je Slovenija okružena Šengenijom kao što je Bosna bila okružena Jugoslavijom.

Granice su, međutim, ostale, samo su se povukle na rezervni položaj. Ostale su – nama. Srbija ne samo da ima tvrdu granicu sa svim susednim zemljama, bile one ili ne bile šengenske i Unijske, nego ima i tvrdu granicu sa samom sobom, tj. sa Kosovom, o kojem ona psihodelična preambula Ustava kaže… znate već šta.

Po svojoj naravi i suštini, svi nacionalizmi podjednako su gadni, nema dobrih nacionalizama odavno, a ponajmanje ih ima u prošlom i ovom veku. Pa, kako je onda došlo i šta je dovelo do toga da je ishod borbe hrvatskog i slovenačkog nacionalizma protiv zajedničke države doveo do toga da Hrvatska iSlovenija iznova žive u de facto zajedničkoj državi, ali zajedno sa celom Evropom,, dok Srbija nije u zajedničkoj državi ni sa samom sobom?

Samo jedno objašnjenje izgleda mi logično. Srpski nacionalizam nije gledao da se nekako smesti u evropski kontekst, nego je bežao od njega, često i režao na njega.

I čini sve to i dan-danas, ne naučivši iz trodecenijskog brodoloma ama baš ništa. E, taj poremećaj odavno se ne zove ideologijom – to je čista suicidalna opsesija.

Zato će i večeras u kafiću kod Zeke biti veselo. A Srbijica će kuntati za stolom u ćošku, odmah pored klozeta, zaključana u sebi samoj, dok će joj se po glavi vrzmati onaj bizaran stih „Digni ruke od svega, nemaš kartu ni do Prištine“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.