Zvezde i paučina

Bez panike, nije to ono kao kod Staljina ili Pinočea, kad odeš na dugotrajni službni put pa se nikada ne vratiš, ili se vratiš tako kasno i tako izmenjen da se ni sam više ne prepoznaš. Ali opet, nije da nije čudno.

Nestaju nam ljudi posebnog kova, iz roda najboljih među nama. A nauka nema objašnjenje šta im se desilo (ili: ko im se desio). Do juče živi, zdravi, veseli, čili i iznad svega pričljivi, a onda samo odjednom – cap, kao da ih nešto usisa, usrče, premesti ih na neko valjda bolje mesto, pa ih više niti vidimo niti čujemo. Možda su tu negde, ali kao da su zaključani u nekoj paralelnoj dimenziji, a ključ kanda uopšte nije kod njih.

To mesto gde su, dakle, nije nužno bolje za njih, ali je verovatno bolje za nas. Bar trenutno. Dok nam se usrkani ne vrate, ili dok ih ne zamene takvi da počnemo i za ovima da žalimo.

Anu Brnabić smo, recimo, izgubili još u onom Jarkovu (smeštenom između Surčina, Kupinova i Ničega), a ako je nešto od nje i ostalo, kao da je dokrajčeno 3. aprila uveče. Javi se, doduše, još ponekad neki glas koji se predstavlja kao njen, ali je prilično neubedljiv, a meni, iskreno da vam kažem, zvuči kao da je unapred snimljen, ono, kao glas hodže s minareta u cik zore. Neće valjda hodža da ustaje s petlovima, pa još i da peva.

Onda, Ivica Dačić. Taj bar voli da peva, i ne bi imao ništa protiv ni da peva u praskozorje ako treba, dok plamene zore bude nas iz sna. Međutim, ni tog vokalnog soliste nešto nema nigde lately, ne oglašava se ni u stihu ni u prozi. Što bi rekao zabrinuti Suljo iz starog ratnog vica: da mu se nije šta desilo?

Potom i Šapić, Aleksandar Šapić. I njegov svetao lik je nekako potonuo s onu stranu horizonta događaja, a taj možda i zabrinjavajući kosmički fenomen odigrao se, po proračunima astronoma, takođe 3. aprila uveče. Da li je zapao u senku nekog većeg nebeskog tela od njega – ali, može li biti većeg nebeskog tela od Šapića? Je li to realno? – ili se dogodilo nešto drugo, ko će ga znati, tek, ni on nas više nešto baš ne obasjava iz našeg državnog sazvežđa. Nije valjda iz faze crvenog džina već prešao u fazu belog patuljka? Pa nit’ izgreva nit’ obasjava, nego samo sporo i diskretno gasne na sporednom koloseku našeg kosmosa?

Golema je neizvesnost, dakle, zavladala u našem malom sazvežđu, i tako će kanda biti sve dok Gospodar Galaksije ne obznani kuda ćemo i kako dalje, pa će u skladu s tim neke od trenutno prigašenih i prigušenih zvezdica možda povratiti svoj sjaj, dok će neke druge trajno zgasnuti – samo će gigantski oblaci gasova ne tako prijatnog mirisa ostati za njima, da svedoče da su jednom stvarno bili tu, a sada putuju svetlosnom brzinom, bez presedanja, u ništavilo iz kojeg su nekom kosmičkom šalom izvađeni i regrutovani.

Srećom, nisu svi podložni ovako neobjašnjivim nestajanjima s horizonta. Evo, recimo, Aleksandra Vulina još ništa nije ugasilo, nego i dalje priča ono isto i onim istim rečima kao i pre trećeg aprila, a na nama je da dokonamo je li to zato što ni brzina svetlosti nije bila dovoljna da obasja tutumračni budžak iz kojeg nam se obraća, ili ga sila koja ga štiti i čuva namerno ostavlja tu gde jeste, da nam pokaže da i tako može.

Jer, kosmološki gledano, Aleksandar Vulin je gasoviti džin, kao Jupiter. To znači da je pun unutrašnjih gasova, što jako dobro znamo jer nam se samo kroz njih obraća otkad smo prvi put čuli za njega, ali da ne poseduje vlastitu svetlost, nego je ovisan o volji i energiji većeg i važnijeg nebeskog tela. Ako mu ono isključi napajanje, brzo će se svesti na svoju gasovitu suštinu, samo mnogo manju.

Danas je, kažu oni koji veruju u izuzetno neobične stvari, najveći petak u godini. Ovi što ih nigde nema, kao da su ukopani, prolaze svoju pasiju. Pa ko uskrsne do nedelje, uskrsao je. Nedelju shvatite meaforično: trajaće ovaj proces malo duže.

Nije da se sekiram za njih: šta god da bude, njima neće ništa faliti. Samo je tužno živeti pod nebom premreženim ovakvom paučinom umesto zvezda. Ko pronađe načina da pomete tu paučinu, zasijaće jače od hiljadu sunaca. A ko to doživi, može slobodno smatrati da je uskrsao.