Devedesete

Ponedeljak. 49. dan

Zahladilo. Nazebao sam sinoć na Trgu. Pijem čaj od lipe koju smo letos brali kod Verine tetke u Lipovcu. Na našem prvom letovanju od 1991. Moram da ozdravim do večeras, ne smem da izostanem, svaka pištaljka se sada broji.

Utorak, 50. dan

Bolje mi je. Noćas sam se preznojio posle tri andola i vrele supe. Stvarno mi je bolje, kažem Veri. Ona me gleda, dugo me gleda i ćuti. Izlazim. U jedan sam na Platou, stigao sam među prvima. Drhturim ispred kioska s kokicama. Stižu studenti, bučni su, vičem s njima, duvam u moju pištaljku. Opet sam mlad. Krećem sa njima u šetnju, put Bulevara, pratim ih iako me košava zanosi, držim korak, idem. A onda kordon. Pendreci. Bežanje.

U tri sam na Trgu. Pozdravljam se za znancima, razgovaramo, cupkamo, čekamo znak za pokret. Opet mi je hladno. Polazimo u šetnju, hoćemo pred Skupštinu ali nam ne daju. Vraćamo se na Trg. Sve mi je hladnije. Trese me groznica. Idem kući, Veri.

Sreda, 51. dan

Više ne pomažu ni andoli ni lipov čaj, tresem se u krevetu. Vera zove doktora Dimića s drugog sprata, ali on nije kod kuće. Oblači se i izlazi a ja tonem u košmar: sirene, bombe, tutnjava, podrum, strah, onda ruševine, nečiji plač, nečiji kliktaji, pobeda, onda plavi kordoni, kacige, šmrkovi, bes, onda Vera na mostu, sama, vrišti, bezglasno vrišti… Onda se prenem: ulazi Vera, nosi kese. Sir, jaja, hleb. Gde li je pozajmila novac? Nasmešen, tonem u san i znam da ću ozdraviti do večeras. Pa ću opet na Trg, pa ćemo opet u šetnju, pa ćemo da duvamo u pištaljke…

Četvrtak, 52. dan

Bio sam. Vera je išla sa mnom, pridržavala me i plakala, ali bio sam! Noć sam proveo u bunilu, a jutros mi je doktor Dimić rekao da ne mrdam iz kreveta ako ne želim da zaradim upalu pluća. Smejuljim se: do večeras, mislim, do večeras neću iz kreveta.

Petak, 53. dan

U bolnici. Jedva otvaram oči, loman. Vera je pored mene, donela pileću supu s noklicama. Kaže mi da sam preterao, da protesti mogu malo i bez mene, da me i godine stižu. Čoveče, kaže, od 9. marta ti si na tim tvojim protestima, i ’96, i ’97, i na građanskim i na studentskim, dokle? Slušam je, klimam glavom, povlađujem joj i mislim: ženo moja, ljubavi, ne znam ko je meni ukrao poslednjih deset godina, ali znam da sam ja ukrao tvoje.

Onda kada sam, pre deset godina, sa ostalima otišao na Gazimestan.

Tekst koji ste pročitali objavljen je pre 22 (dvadeset dve) godine, 20. novembra 1999, na ovom istom mestu, pod naslovom Do poslednjeg daha.

Nastaviće se.

Nastaviće se?