DOGVIL

JANEZ

– Kam greš za Novo leto?

– Seveda, v Beograd. Še en krat, ovaj put bez Mojce – joj, kaj so tam deklice pristopne, podatne, prau za prau, lahke… Hitro se razomejo: še eno piće, še ena smotka marijane – tam kliču vutra – i niš više ne treba. Nikakva romantika – solčence zahaja, ptiček žvrgoli, i tak to… A tek ne treba da je vodiš v muzejo koji tam ne radi već deset let…

ŠTEF

– Bok, stari.

– Bok.

– I za ovo Silvestrovo buš pičil u Beograd?

– Skužil si, dragec! Nigdar tuluma kak ga je na beogradskim splavovima! Cuge na barele, dopa na tone, njuferica na bojne, ma kaj na bojne – muf do muflona, velim ti… I znaš kaj?

– Kaj?

– Muzeji im ne rade!

ŠĆEPAN

– Đeš ti za Novu godinu e to ti, jado, ja ne znam, ama znam da mi soška još ne treba da kano sivi soko na Beli grad panem. Ođe mi, pravo da ti rečem, malo žmanjano, sve isto, ni priješednika nijesmo mijenjali tolike godine, ma šta godine – decenije! A tamo, u Beogradu, sve novo – novi providuri, novi most, novi splavovi s novim đevojkama i starom dobrom lozom… E vala će, oca mu očinjeg, i godina nova. Staro samo Dedinje i na Dedinju moj strikan Vukota. Kod njega ću škrljak da okačim pa taksi – pravac Moskva. Da šjednem ko čoek da se odmorim, a ne po muzeji da blejim… Dobro je đe ne rade…

KIRO

– Šo me, be, pituješ, bratko, kad i sam podobro znaješ – za Novata godina ke odam vo Beograd. Ej, be, vo golem beli grad na vodata! Da tamo po splavovi igrame, da pevame, da se veselime! Ima ti, batko, tamo za pijenje kolku sakaš, ima se ušte devojčinja kolku sakaš, ima da si go purnjaš što ti duša iska… Sve ima ama muzeji ič.

AVDO

– Đes ba?

– Ejvala đe no na mojem Mojmilu. Spremam ti se, jarane, za Beograd.

– Što ćeš, bolan, u Beograd, spominješ li se jada koji s te strane vidjesmo?

– Jašta se no spominjem, moj jarane, nisam ti ja nekakav tokmak da se ne sjećama, bezbeli da se sjećam, ali elem nejse, bilo pa prošlo. A Nova godina samo što nije.

– Štaš tamo radit?

– Joj meraka, moj jarane: prvo ću se ubendaćiti na nekom derneku, onda, povalit kakvu silikonku, onda džojnt-dva, pa jope… A posle ću, ko svaki papak odavle, u muzej da dođem sebi.

– Ali, tamo muzeji ne rade, moj jarane… Jok vala.