Idila. Bezec! (Zorana).
DEDINJE
Obeharilo Brdo. Ucvetala i avlija dedinjskog domaćina Tome Nikolića. Kišno premaleće se lenjo provlači kroz cvet rododendrona i magnolije, pa, sve milujući kočoperni bonsai, skraćuje senke ranog praziluka. Tišina. Čuju se samo kratki potezi kista iz Japanskog paviljona i cvrkut stare porodične zebe u krošnji stoletnog hrasta.
Škrto jutarnje sunce polako plazi po zidovima velebnog zdanja uronjenog u paletu prolećnih boja i zari skladnu figuru stasitog domaćina u liht plavoj šlofjanki i bridž pantalonama duuuboko zamišljenog nad mnogobrojnim kompleksnim projektima Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom federacijom i NR Kinom. Ovaj nesputani sanjar i vizionar, mislilac i strateg, vojvoda i master, polako diže umorni pogled i u magnovenju zaključuje da je pušnicu trebalo ozidati iza Japanskog paviljona. Jer štrči. Usput, s nežnošću osluškuje te energične poteze kista u rukama njegove verne Dragice, osvedočene supruge i majke i, nadasve, članice ULUS. Roje se misli: Da li je to još jedna Trojeručica? Kolaž ili drvene bojice? Možda vodene? I, gde će je? U rezeda salon? Plavi? Onaj graorasti? Ili u kabinet na prvom spratu? Na drugom? U kačaru?
Tmasti oblaci opet bi da zaklone sunčev disk. Prolećni lahor nestašno plete vitice krošnji ponosne tuje, a dedinjski domaćin se prenu iz misli i protrlja bradu. Pogled mu odluta preko pomno negovanog travnjaka, tabarke, bureta i… Oh, ko je ono u susednom parku? Novi komšija?
KOMŠILUK
U susednom beharu, podno lipe u cvatu, umiljato naslonjen na tubu vazelina, milo trepuće novi komšija, dr Nebojša Stefanović.
– Ti li si, Nešo?
– Ja, čika Tomo. Evo, već nedelju dana kako sam se doselio… Sad sam vam prvi komšija.
– Pa dobrodošao, junačino!
Dr Neša se premesti s noge na nogu u nameri da se baci na još jedne tople grudi, ali se namah trže jer to nisu te grudi i čežnjivo baci pogled nizbrdo… Niz Brdo.
– Bome, veeeliki ti ovaj dvorac, sinko, zamal’ veći nego moj. Vidim, i neke anđelčiće po avliji imaš, i bazenče… Vidi se da si napravio dooobar posao.
– Šta da vam kažem, čika Tomo, nije loše… Ali, nekako se prazno provodim po svim tim salonima, budoarima, kabinetima, teretanama, saunama… Nedostaje mi staro društvo, neka prijateljska partija šaha, topla reč, zagrljaj… Mnogo mi nedostaje, čika Tomo…
– A da napraviš kokošinjac?
– Nije to to…
– U pravu si, sinko, malo je pusto ovde… Ali, popuniće se, popunjava se… Eto, ti si stigao, uskoro će i drugi… Eh, da je bio pametniji sad bi nam komšija bio i Cvijan…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
