Dva u jedan

JUTRO

Srpski domaćin Dragomir s praga svog vekovnog ognjišta gleda obližnju baštu, njive, zabran, Jojinu utrinu, suvo korito Kamenice i ostalu Otadžbinu.

Dragomir: (u sebi) Auuu bog te mazo, sve izgore. Upekla zvezda da te bog sačuva. Vidi baštu. Koju crnu baštu, od bašte ostala samo žuta repušina. Vidi kukuruz. Vidi kako se okljoco, sparušio, sprčio, klip mu ovolicki. Nikake tu agrotehničke mere ne pomažu. Neki kažu, uzmi motiku, Dragomire, te okopaj taj kukuruz, ko da je lako kopati. Posle me olajavaju: lenj onaj Dragomir, ne bi se taj za motiku u’vatiooo… A vidi moje Radinke. Vrednica. Vidi kako guzelja niz avliju, ode u varoš na pijac. Eno, uprtila obramicu s dve kotarice, ode da teslimi ono buranije što ne izgore i nešto šljiva da ih više prasad ne zapišava. Vidi kako se podusparila, pukće, šmiče, al’ zinulo joj dupe da uzme neku crkavicu pred vašar o Velikoj Gospojini. (njojzi) Ej, Radinka, kad se budeš vrćala uzmider mi kod Neše jedno paklo onog mog duvana. Jeste, na kredu, nek udari recku.

Srpska domaćica i majka Radinka guzelja, pukće, šmiče i eno je već kod kapije. Klima glavom.

Radinka: (njemu) Oću, Dragomire, ič nema da brineš! (u sebi) I ne sluti moj Dragomir da ja više nisam ona njegova stara Radinka – ja sam sad osvešćena, nova Radinka, Radinka aktivistkinja. I da u ove kotarice nosim naš stari krevetski čaršaf u transparent isečen, u transparent na kojem sam ispisala ovolikim slovima, kolomazom NEĆETE KOPATI.

VEČE

Srpski domaćin Dragomir sedi u primaćoj sobi, pred njim ‘ladno pivo. Iz varoši se vraća njegova Radinka.

Dragomir: (njojzi) Radinka, vita jelo moja, vid’o sam te na televiziji, baš si lepo ispala. Ama, što mi ne reče da ideš na protest i da protestujete protiv kopanja – i ja bi pošao.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.