Romeo, pederu!
(Julija)
Prolog:
ČEŽNJA
Samotni sati još jedne besane noći… Nesanica ga, polako, odvaja od jave… Kroz prozor, mesečev srebrni vez opšiva poslednje jesenje sate, a on ih ispraća sa slatkom nadeždom sve slušajuć’…
… Kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
i guste slojeve magle u vlažni valja do…
Sa krikom uzleće gavran i kruži nam nad glavom,
mutno je nebo svo…
Sneni pogled mu besciljno bludi po beskraju zaludnih decembarskih noći ispunjenih slatkom čežnjom sve čekajuć’ da…
… Zima prekrije snegom doline i polja ravna,
i tavne visoke gore. Da vihori snežnoga praha
po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
i listak poslednji vene od zimskog studenog daha.
Čeda polako sklapa oči dok vihor ljubavi damara celim mu bićem: Oh, da li će On odgovoriti na treptaje jedne napaćene duše, da li će čuti taj vapaj neuzvraćene ljubavi i prihvatiti ponuđenu ruku, um, srce, dušu…?
Ah, da li će ga On uzeti u svoj harem?
Monolog:
ŽUDNJA
„Oh, ti nezaustavljivi, ti nestašni, ti slatki leptirići u stomaku… Oh, ta zamamna iščekujuća drhtavica, taj zanos, trans, ushićenje, strast, neprestana žudnja… Ni polivanje ledenom vodom ne gasi vatru što se razliva svakim delićem moga tela, ni tatoo…
Priznao sam ti: biću sve što hoćeš!
Svoje ponude više i ne brojim – samo uz tebe mogu da postojim! Ah, samo uz tebe mogu da postojim…“
Katalog:
REDNJA
Nestali leptirići – belom prazninom papira mile žuti mravi zebnje…
„Dragi Alek…“ Ne, ne, previše obično, banalno čak.
A onako dačićevski „Aco, kućo stara“? Ne, nikako – džiberaj.
Možda se ugledati na dr Nebojšu iz Beograda: „Najdraži Alek…“? Ne, isuviše petparački.
A „Najumniji, najlepši, najjači, najhrabriji Aleksandre“? Ni to. Onda bi u potpisu moralo da stoji:
„Zauvek Tvoj Vulin-Vuki-Vupi-Snupi.“
Ne, napisaće samo „Tvoj Čeda“.
Epilog:
SPRDNJA
Jedna bezumna ljubav krunisana je brakom… A onda su živeli srećno do kraja našeg života…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
