Sedim ovde pod šljivom i ćutim. Zauzeo mesto…
Bože, kad se samo setim… Prošle godine, baš nekako u ovo vreme, prve jal druge nedelje Petrovskog posta… Il će biti kad je ono Lenka zanemoćala, a onog mlađeg Milojevog praćali u vojsku… Ma, šta se ja tu kerebečim – bilo je to onda kad su oni dole proglasili ustav one svoje kobajagi države. Jes, baš tada, mamicu im njiovu!
Sećam se da smo Laza Šumider i ja kopali temelj za kačaru kod onog čičeganje iz Busovače, Periša li beše, kad nas Buda deda Vasin zvao na mobilni i reko da odma dolazimo u Laletovu prodavnicu, ima nešto važno da nam kaže. Skarabudžismo ti mi onaj temelj, upalismo nekako keca i, dok dlanom o dlan, eto nas kod Laleta. Buda sedi na basamaku ispred, gustira pivo i gleda preda se. Nit romori, nit govori. Au, lebarnik ti jebem, ovo nešto ozbiljno…
Sedosmo tu na basamak Laza i ja, odma strusismo po staklo piva onako ožedneli, zgledamo se, a Buda ćuti ko zaliven i dudi ono svoje pivo, al nekako polagacko – ni onaj Buda ni daj bože. Šta je bilo, pobratime, Laza će, a Buda huknu. Au, mnogo ne valja kad Buda hukće, tu nešto može i na belaj da iziđe.
U neko doba Buda otvori dušu…
Vi znate, poče, da ja nikad nisam bio neki jebivetar, al ni šamšula nisam bivao. Nit sam brzao, nit njanjavio… Sa jakim ljudima sam sedeo, s goroganima, s njima se dogovaro… S njima sam, pre više od dvajes godina, ustao u odbranu Srbstva i Svetosavlja. Ustao i mnoge poveo… Vas dvojica biste se i danas smucali okolo, džabolebarili i terali kera da vam oči nisam otvorio i svetle ciljeve pred vas postavio. Kad biste videli Novi Sad i ostale srpske varoši da tada niste krenuli za Krstom Časnim i Moštima, kad biste se poklonili kostima junačkih predaka i Obilića da vas onomad nisam poveo na Gazimestan. A i ćarilo se, nije da nije…
Mnogo smo toga zajedno preturili preko glave. I u uniformi i u civilu. I vikendom i na duže. Branili smo Kninsku krajinu, i Slavoniju smo branili, i Kordun, i Baniju… U to vreme si ti, Lazo, kuću ozido. Pa, jesmo li branili srpsko Sarajevo? Jašta no jesmo! Jesmo li branili sve srpske krajeve? Jašta da smo branili! Ti, Gajo, tada ne otvori pumpu, sve pare odoše na ajnc…
Uto nam privukoše još jednu gajbu. Buda otvori napolitanke. Jebiga, ja više volim noblice, ajd može i medeno srce…
I Kosovo smo branili, i Metohiju – nastavi Buda deda Vasin. Štagar smo samo škola i bolnica promenili dok smo zajebavali najmoćniju ratnu mašineriju koju je svet video! Dok smo se krili od dušmana što su nas bombama ozgore čvrkali. Od zlikovaca nekrštenih. Pobedismo ih, pobedismo alu, sačuvasmo glave.
I, da ne palamudim do uveče, jesmo li branili našu Crnu Goru? Jesmo! Jesmo li Kolevku vazda u grudma nosili i branili je? Jesmo! Kosovo je Srbija, bre!
Odoše napolitanke, pade mrak…
I, tako, prođe godinica… Laza se onako mator oženio nekom ozdole, ja fasovo hronični bronhitis od pušenja, Lale umro, a Buda nam juče reko – malo zaplito jezikom, pivo se smlačilo – reko nam: braćo, vidite kako su se navrzli na srpsku Vojvodinu. Ko gubari! A koga ona ima, ko će da je brani ako nećemo mi!
Malo stiša glas: a ima i gore – regionalizacija! Oće, bre, da nestane Srbija! Da je nema! Zato, braćo, mi moramo da ustanemo…
Tu Buda deda Vasin poče da se diže s basamaka ispred prodavnice, da ustaje u odbranu Srbstva i Svetosavlja, al štucnu dvared, prevali se poleđuške i zaspa…
Od tada ja sedim ovde pod šljivom i ćutim. Zauzeo mesto…
A šta ako ovo nije ona prava, Tarabića šljiva?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
