Ah, Beethoven…
Petak, 2. jul 1999.
E, vala danas neću na svečani početak rekonstrukcije rasadnika. Roknula bomba u malinjak pa ajd sad da ga sanćim rekonstruišemo, dolazi i Mrka da sune prvu lopatu šodera. E, ja ga majci ne idem! Arčio sam grlo i dernjao se „živeo“ kad su onomad iz cevke puštali naftu tamo gde naši seljaci obično puštaju pevcu krv, dernjao sam se i kad je Mrka postavljao prvu šinu iza baba Darinog drvljanika, načisto sam promuko u Zaklopači.Tabanamo okolo i saniramo posledice zločinačkog bombardovanja – kad ćemo, bre, da saniramo uzrok? Bre!

Utorak, 10. oktobar 2000.

Ma, što me duša boli još i đene-đene, nego i srce mi se cepa kad pomislim na Ivicu Dačića. Šta će sad on? Zar da se vrće u Žitorađu, da se zatvori i čami u četiri zida kao nadajbože neki krivac?

Subota, 2. decembar 2000.

Samo što se okrenem i skoknem malo u inostranstvo (Štip), kad ono što je ostalo napravi neko…neki kongres. Prošle subote, na Petom, vanrednom, poslednjem, glogovom skupu SPS cuboka, okupilo se to u beogradskom Centru „Sava“, mrsomudilo nešto pa se razišli. Zauvek…

Subota, 10. februar 2001.

Dični krkobabići, članovi, simpatizeri i pacijenti SPS masovno su se okupili ispred Zavoda za Gerontologiju i Boračka Pitanja da bi se slili u nezadrživu bujicu pravednog gneva protiv svetskih moćnika. Koji ne povećavaju penzije…

Sreda, 25. avgust 2002.

Sima Durdubak nije više moj partijski drug! Gotovo! Šlus!

Definitivno smo se razišli po pitanju izvornih principa – on se prekobicnuo i duva u istu tikvu s Ivicom, ja čvrsto stojim na pozicijama naše Partije. Eh, a toliko toga smo zajedno prošli… Kad se samo setim tih slavnih dana… Veličanstvenog skupa na Gazimestanu, kad smo ono strusili tri gajbe piva pa Sima bljuvo ko lasica… Pa Ušća i kozaračkog kola, a posle ona profuknjača iz Osipaonice… Pa onda Kontramiting iz Devedesetšeste. Joj, kako smo lemezali one pištaljdžije, sve maškom od parole pa u glavu… Ja skrketo letvu sa sve Slikom o leđa jedne nalorfane uspijuše, a Sima omlatio najlon kesu s užinom o jednog balavandera… Da, da, to su bila vremena…

Onomad, 27. aprila 2008.

Ivicu Dačića i Maricu Krkobabić lepo obukli, očešljali, pa ih pustili napolje da se igraju sa Palmom. Ivica veseo, samo poskakuje, Marici klecaju kolena… Ju, pade Marica!

Ivica: Ustani Srbijo!