Jasmin na stranputici 2

Jasmin: Ma jok, ne sanjam – odistinski sam u Beogradu. Beograđanin, jebote! Ovako je to bilo… Prošlog petka, posle one gungule i Obraćanje na koje nas dognaše, pobegne mi autobus u naše Dobrinje, a ja ostanem ko govno na kiši. Tu presaldumim: prespavam u parku i sutradan, u prošlu subotu, eto mene na onoj drugoj gunguli, onoj Beogradskoj. Tek da uzmem pelcer i kurtališemo se onog našeg večitog Gileta, člana svake partije na vlasti.
Odnekud kvočka.

Jasmin: Otkud ovo kokodakanje sad? A da, na protestu u prošlu subotu upoznam Urketa, vršnjaka, i njegovo društvo. Odmah smo se sprijateljili i, kad su čuli gde sam prespavao, Urke me pozvao kod sebe, na Čuburu. Ujak mu ostavio kuću sa dozidanom sobicom pa tu sad ja. Klonja u dvorištu. I kokošinjac. Ali, bolje to nego Tašmajdan.
Kvocanje.

Jasmin: Uroš i njegova ekipa su baš baš. Svuda idemo. U mojem Dobrinju ubi čemer i leti i zimi i stalno. A tek kad lije kiša ko ovog proleća. Ovde, jebote, svaki čas neki protesti, mitinzi, litije, molebani, otpori, šetnje… Pitaju me novi pajtosi hoću li da večeras, posle protesta, skoknemo do Novog Sada, na svečano zatvaranje 68. Sterijinog pozorja. Da vidimo kako Grand Prix ravnopravno dele dve predstave: „Tor nade“ prikazane u Beogradu prošlog petka i „Kragujevački rastanak“ od sutradan. A opet, odnedavno čuje se i zov nekakvog Narodnog štaba, i poziv za okupljanje kod spomenika Caru Nikolaju, i… Ne zna čovek kud će pre…
Kokodakanje.

A mene vuče srce u moje Dobrinje… Da najzad vidimo leđa Giletu. A i zbog one trospratne gibanice moje keve Zagorke. Gibe s našim jajima, od naše kvočke, iz našeg kokošinjca…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.