Još samo da na kovertama pisama koje raznosim vidim: Ulica Nikole Kalabića br 8. ili Trg Ratka Mladića

Sutra je praznik. Sve u sjaju jačem.

TV treperi i sobu mi zari, iz njega opet on i govor stari…

Ja sklapam oči i u sebi plačem.

Da, sutra je 20. oktobar, dan oslobođenja Beograda. Taj datum je za mene i moju porodicu posebno važan.

Ne, ne, nisam ja oslobađao Beograd – tog 20. oktobra pre skoro 40 godina, upoznali smo se ja i moja Svetlana.

Ja, mlad poštar s tek završenim ŠUP-om i prvim nausnicama, ona – razmažena mezimica Gaje stakloresca s Hadžipopovca.

Ugledao sam je u njihovoj bašti u Bistričkoj i odmah se zatelebao.

Ona mi je kasnije pričala da se oduvek palila na uniformu, a meni je ona stara poštarska stajala ko salivena.

I eto nas zajedno u slozi i veselju blizu četiri decenije. Izrodili smo Lelu i Marka, oboje su u Nemačkoj na radu. A daće Bog, dočekaćemo valjda i unučiće.

Često uveče nas dvoje sednemo tako na dvosed pa se, ne paleći svetlo, u mraku, sećamo našeg prvog zajedničkog odlaska u bioskop.

Pogodili ste, u bioskop ’20 oktobar’ s one strane ‘Moskve’.

Sedimo, držimo se za ruke i opet gledamo Džon Vejna kako polako jaše ka zalazećem suncu… The end.

Ja sam prizetko – kad smo se venčali, doselio sam se kod nje i njenih na Hadžipopovac. Kasnije i službeno sam dobio Hadžipopovac za dostavu pošiljki.

Kad su Lela i Marko stasali za školu, eto im ‘Oslobodioci Beograda’ pod nosom. Hoću da kažem da nam je 20. oktobar nekako bio suđen.

„Našeg“ bioskopa ’20. oktobar’ više nema. Čujem da je salu kupio onaj Ajnštajn s Pinka.

Komšije nastavnici iz ‘Oslobodioci Beograda’ su u belom štrajku – svima dele petice.

Gangula farba autobuse. Hoće Draži spomenik na Terazijama.

Još samo da na kovertama pisama koje raznosim vidim: Ulica Nikole Kalabića br 8. Ili: Trg Ratka Mladića. Ili: Ljotićev bulevar 22.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.