Mali mi je ovaj grob.
(Princip)
I
U sali svečanoj, tiha kao tuga, starica majka gleda svoga sina. A on lep, visok, crnomanjast, plećat – puna ga sala kao srce materino. Srce koje hoće da iskoči iz grudi. Od uzbuđenja, od sreće, od ponosa: danas njen dečko, njena ljubav, njen život ceo, danas njen Rastko prima znamenje učenih – titulu doktora nauka. Krajičkom marame briše suze-radosnice.
U sali svečanoj sve umne glave. Kapaciteti! Titula do titule. Kolege. U prvom redu sedi predsednik Srbije master Toma Nikolić, inače ugledni erudita. Tu su i ostali gorostasi srpske naučne misli: dr Jorgovanka Tabaković, dr Aleksandar Šapić, dr Siniša Mali, magistar Velja Ilić, dr Vladan Jončić, dr Mića Jovanović, tu je i dr Nebojša Stefanović čiji nemerljivi doprinos komunikologiji beleži i YouTube. Svi oni prilaze i čestitaju novom članu srpske akademske vertikale.
Predsednik Srbije, master Toma Nikolić, inače ugledni erudita, uzima reč.
Master: Braćo kolege i sestre koleginice! Dozvolite mi da, u ime naše akademske zajednice, zajednice koja je dala ogroman kontinuirani i viševekovni doprinos korpusu evropske i svetske naučne i umetničke misli, dozvolite mi da, u ime svesrpske slovesnosti i znanja, čestitam našem novom kolezi i poželim mu dobrodošlicu u naše naučne i umetničke redove.
Dr Rastko: (na uvo majci tihoj kao tuga) Mama, ja ovde više ne mogu – odlazim. Idem u Kanadu. Javiću ti se, a kad se smestim, dolazim po tebe.
Krajičkom marame starica majka briše suze i dugo, dugo gleda za svojim Rastkom dok salom svečanom odzvanja…
Master: Srbija je zemlja budućnosti! Zemlja mladosti, pameti i znanja! Iz nje više nema niti će biti „odliva mozgova“…
II
Stanica Nižnji Globoder na kraju N.-ske gubernije… Proleće… Nežne vlati tek ozelenele trave lenjo se povijaju pod blagim udarima nestašnog razvigorca… Prve laste i povesma belih oblaka jezde nebeskom pučinom…
Nižnjegloboderski Pesnik širom otvorenih očiju sneva i peva. Pogledom bludi dalekim obzorjima, u njemu sve ključa, penuša se, kipi… Iz Pesnika grcaju stihovi…
O, kuda iz ove crne rupe?
O, kuda iz ove slovenske duše?
Onda se Pesnik oprostio sa tek ozelenelim vlatima polegle trave, sa nestašnim razvigorcem, sa lastama i povesmima belih oblaka, sa premalećem i odselio se u Australiju.
III
– Ne, ne mogu više, neću više da budem ovde! Ne želim više da budem u ovoj teskobi, u ovom mraku, u ovom bezizlazu! Neću više u ovoj kutiji! – zavapi Beli Listić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
