Mesec dana na selu

Nedelja, 14. jul. Sinoć, posle šetnje, kada smo nas dvoje jedva došepesali do kuće, rekla sam Veljku da ja ovako više ne mogu. Ne, ne zbog godina – počela sam da objašnjavam, ni zbog onog mog žulja, niti zbog… On mi je brzo stavio prst na usne, zagrlio me kao nekad i poveo do lifta. Razumeo je.

I, evo nas danas u Lužju, njegovom skoro opustelom rodnom selu podno Maljena. Odlučili smo, sinoć, posle još jedne proređene šetnje, da tu, u kući njegovih upokojenih roditelja, provedemo mesec dana našeg penzionerskog „godišnjeg odmora“. Zasmejavala sam ga: našeg „drugog medenog meseca.“

Subota, 20. jul. Već se osećamo Lužjanima. Kuću smo očistili, provetrili, opskrbili. Nema televizora. Ni radija. Nema Wi-Fi. Struju imamo. I zlatne komšije – baba Zorku i njenog sina Gojka, neoženjenog pedesetogodišnjeg momka, poštara. Baba Zorka nas snabdeva jajima, živinom, sirom, mlekom, zelenišem i voćem, Gojko nam „iz varoši“ donese ulje, šećer i brašno. Veljko i ja vreme provodimo uz knjige koje smo poneli iz Beograda. On ponekad skokne do seoske prodavnice na pivo sa ostalim Lužjanima. Tačnije, sa preostalim Lužjanima, Gojkovim vršnjacima…

Subota, 27. jul. Idila… Ne, ne umem da opišem tu jutarnju tišinu, taj osećaj bezvremenog u kapima rose načičkanim na lišću lipe u dvorištu… Pazi ti mene, umem! Evo me baš ispod te lipe, sedim za čamovim stolom, uz slatko i bunarsku vodu, sa zdelom punom modrih šljiva i zapisujem ovo. Veljko se spajtao sa Gojkom, otišli su do prodavnice, kobajagi da nešto „popazare“ a ustvari da zasednu na gajbice poređane u ‘ladovini, za „goste“, i „struse staklo piva.“

Koji li je danas dan kad Gojko nije na poslu? Subota. Zar smo ovde već dve nedelje! Kad pre? Kako li je tamo u Beogradu? Šta li rade naši? Koliko će nas večeras biti kod Česme?

Nedelja, 4. avgust. Sinoć nam bili gosti, došli Veljkovi pajtosi s gajbica kod prodavnice. Komšija Gojko, Đura Verkin, Bobiša Bubuleja, Žarko centarfor lokalnog nepostojećeg kluba… Bila i baba Zorka, tek da ne budem sama među „momčinama“. Ja napravila gibanicu, bilo i rakije, ali najviše se „trošilo“ pivo. Bilo veselo, Lužjani nas prihvatili „ko rod rođeni“. Bilo i pesme. I smeha. I sve bi bilo kao na kakvom starom prelu, da u neko doba neko ne pomenu nešto. Nešto „politički“.

Završilo se u žučnoj svađi, zamalo tuči, čulo se i „oprem dobro“ i „đubre izdajničko“, a završilo oko ponoći sa gromkim troglasjem „Aco, Srbine“!

Subota, 10. avgust. Spakovali smo se, idemo kući. Poslednjih pet dana u Lužju proveli smo sami, više nismo „ko rod rođeni“. Ni Gojko nam više ne svraća, baba Zorka kaže da njen sin „mora da čuva službu“. Veljko nije više išao „u pazar“, sedi sa mnom, čitamo, a još juče smo počeli i da se pakujemo. Idemo kući.

Večeras ćemo, kao i pre mesec dana, kao i zimus i proletos, kao Petog oktobra, kao 1996. i 1997., kao Devetog marta, večeras ćemo opet u šetnju…