„Poštovani gospodine Jokiću, molim Vas da mi pomognete da odgonetnem jednu svoju višedecenijsku dilemu: da li ja sve ove godine pušim? I da li sam aktivni ili pasivni pušač?
Prelazim odmah na stvar.
Svetla budućnost. Na ORA Đerdap 1969. primili su me u Savez komunista. Tada su mi kazali da sve nas čeka svetla budućnost. U mojoj brigadi svi su verovali u svetlu budućnost i svi su počeli da puše. Osim mene. Smeta mi dim.
Prolazile su godine. Završio sam školu, zaposlio se. Radio sam u solidnoj firmi, dobio stan, oženio se, rodio mi se sin. Nisam pušio.
Velika Srbija. 1989. ceo moj kolektiv je organizovano otišao na Gazimestan. U autobusu su svi pevali ‘Ko to kaže, ko to laže’. I svi su pušili. Ja nisam. Smetao mi je dim. Išli smo mi i po drugim krajevima, nosali smo svete mošti, vikali ‘Živeo’ kad treba, ‘Ua’ kad treba, a i dnevnice su bile dobre.
Svi su verovali u granice Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica. I u Europolis. I u brze pruge. I u švedski standard. I svi su pušili iako su bile nestašice. Dobro, ne baš svi, ali u mojoj firmi samo ja nisam pušio. Smeta mi dim.
Posle je bilo šta je bilo. Uključujući bombardovanje 1999.
Pobeda. Kada su se naši momci, na okićenim tenkovima, vraćali sa Kosova i Metohije, svi smo slavili pobedu, igrali kolo i pevali ‘Igrale se delije’. Bilo je kao kad su 91. kretali na Vukovar.
Peti oktobar. Verovali smo da je narod najzad izvojevao pobedu. Da nas svet čeka raširenih ruku. Da nas vode najbolji. Da nam je krenulo. Gledali smo do obnevidelosti ‘Bolji život’, ‘Stižu dolari’, ‘Srećni ljudi’. Stigle su i prve investicije, najviše u duvansku industriju pa su svi pušili. Ja nisam. Smeta mi dim.
Onda je moja firma otišla pod stečaj a ja sam postao tehnološki višak.
Beograd na vodi. Sin nam se odselio u Kanadu. Žena i ja imamo mali porodični biznis – glumimo narod kad treba. Kad nas pozovu. Nije loše: obezbeđen prevoz, dnevnice, sendviči, cigarete. Ja spontano vičem ‘Živeo’, ona spontano grli premijera. Ima nas mnogo angažovanih na ugovor o delu, pun autobus. I svi puše, ja ne.
Eh, da smo mi radili za Klintonovu, ne bi sada sede kose plela…
Poštovani gospodine Jokiću, ne bih sada da Vas zamaram sa koridorima, sto milijardi investicija, moravskim kanalom, većim platama i penzijama, itd. Želim samo da mi pojasnite: da li i ja, ipak, pušim? Iako nisam pušač, mislim – aktivni pušač.
Da li i ja pušim? Pasivno.
I šta da radim da prestanem?
S poštovanjem, Vaš verni čitalac D. A.“
(Ime i adresa poznati redakciji)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
