TUGA
I, šta sad?
Šta posle ovog istorijskog, veličanstvenog, neponovljivog pobusanog utorka? Šta posle tog nedosanjanog sna na javi? Kako dalje?
Oh, zašto je sve minulo u trenu? U magnovenju. U hipu. Zašto je tako brzo otišao od nas mali veliki slovenski brat, najdraži gost, strateški partner, pravoslavac i donosilac? Zašto smo baš mi takve kurate sreće?
Dodik još ne može da dođe k sebi – srce mu ostalo tamo u Sava centru, prvi red levo, sedište tri. Slavica Đukić-Dejanović pala u komu i tako već četvrti dan. Ivana Žigon čupa ruse kose i obrve, Šormaz se depilira. Aleksandra Janković hoće da se besi. Krkobabić obamro.
U Otadžbinskom mauzoleju – smena: Nataša Jovanović, Gordana Pop Lazić i Vjerica Radeta neutešno cmizdre u drugom planu, a istureni mladi lavovi, lavice i mrmoti ridaju, jecaju, ronzaju. Mrtva trka – ne zna se ko je od koga bolji.
Zaaagrljeni, zaaagrljeni, Toma i Vučić bore se sa dušom (4:3) i sa tugom, Koštunica ne izlazi iz kućice, Velja cvili, Dinkića najurili u Cavtat.
A tek Sinod! U Patrijaršiji ripide na pola koplja. Pahomije u crnini – kakva duga, kakva Parada ponosa! Amfilohije se danima ne brije – pustio bradu, kosu, sve. Artemije ne pušta. Irineju ništa. Ostali zasukali rukave, čukaju, prave novi Orden Svetog Save Najprvog Reda, ovaj potrošili.
Što u Domu Narodne skupštine, što u garderobi Sava centra na kamari ostali pokloni najdražem gostu koje on nije mogao da ponese – mali mu avion. Sto truba, sto šiljkana, sto šajkača, sto kila rtanjskog čaja, sto tegli ajvara, sto busena svete srpske zemlje… To od vlasti. Od opozicije – po dvesta! Šojgu, gubernator, sve popisao.
I tako, ostadoše pokloni, ostadosmo i mi ko govno na kiši. Ostadosmo da tugujemo… Da žalimo što je najdraži gost sa nama bio samo jedno popodne, jedno istorijsko, veličanstveno, neponovljivo popodne.
Eh, da nam je još neki NIS…
OPOMENA
(iz dnevnika narodnog poslanika)
„Na mene svi zaboravili – evo me, još uvek sedim ovde u klupi, ne mrdam, niko da mi kaže šta sad. Nigde šefa naše poslaničke grupe. Otkako nas je ono u ponedeljak preslišao, doveo u salu i rasporedio, nikako da ga vidim i pitam koliko treba ovde još da džuprim. Sve sam, bre, uradio po dogovoru: u utorak sam dlanove omlatio aplaudirajući najdražem gostu, ustajao kad mignu, sedao kad mignu, puštao suzu kad mignu, nove cipele nisam sazuvao, čarape čiste, mašna ganc nova, bio kod Šobote…
I poklon sam doneo, evo ga kod nogu – flaša prepečenice, deda Miloje pekao, dva prepeka, žuti se ko dukat. Niko da mi kaže kome da je dam da doturi onom našem bratu što onako brzo ode a ima da ga volimo ko da nam je iz oka ispao. Ne znam da li da gucnem…
Leđa mi pucaju od sedenja ovolikog, žuljevi sevaju, onaj kutnjak gornji tišti, gladan sam i žedan, ali izdržavam. Ko zna, možda me zapaze – najjače sam pljeskao kad treba, zamalo da viknem „Živeo“ iako su me opomenuli da se ne dernjam kako inače umem.
I, svima sam rekao da se u potpunosti slažem sa onim kolegom koji je izjavio: Eh, da nam je još neki NIS…
A onako ispotiha da dodam: Eh, da je meni još neki mandat…“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
