Tetralogija.
KOSTIĆKE
– Mama, ti si izgleda opet prehlađena, celo jutro kijaš i kašlješ…
– Ma, to ova promena vremena – čas toplo, čas mraz. Uzela sam sinoć aspirin i popila čaj sa medom, proći će…
– A da to nije od subotnje šetnje?
– Nije, nije, u subotu sam se baš natrontala. Obukla sam dva džempera ispod kaputa, i one čizme s krznom sam obula, i šubaru natukla…
– Bože, mama, ti si baš uporna s tim vašim protestima, i po vetru i po kiši vi šetate, i leti i zimi…
– Moramo, Olja, moramo. Zbog tebe, zbog prija Mirjanine Vesne, zbog Perice Vasinog… Zbog sve naše dece.
– Ali, ni ti ni prija Mira, ni deda Vasa niste u godinama da „izlazite na barikade“. Stigle vas kostobolje, išijasi, vene, arteroskleroza, demencija… Niste više u onim „slavnim danima zime devedeset šeste na devedeset sedmu“ kada ste ispred kordona „ispisivali novu istoriju otpora“.
– Eh, to su bili dani… Kad se samo setim onog dočeka nove 1997…
– Meni se čini da se vi svake subote i okupljate da biste se setili tih vaših slavnih dana. Došla sam i ja prošle subote da te nađem i povedem kući i videla sve. Pa na tim protestima nema nikog mlađeg od šezdesetak godina, ako ne računam one „slučajne prolaznike“ što vas motre i one mladiće i devojke u žutim prslucima. Pa vi se skoro svi znate iz tih vaših legendarnih dana bunta. Svake subote obradujete se jedni drugima, popričate, prisetite se tih dana, duvate malo u pištaljke, prošetate „medijskom trasom“, pa se raziđete kućama… Da uzmete lekove i posvađate se s Pinkom…
– A jesu preterali…
– Ali, mama, vas je tamo malo. I sve vas je manje…
– Gospođa Simić operisala kataraktu pa nije mogla da dođe.
– Ne radi se o gospođi Simić, mama, radi se o svima vama, o vašoj generaciji. Priznajem, dali ste sve od sebe da ovde bude drukčije, ali mnogo je više onih među vama koji žele da ovde ostane isto. I oni su pobedili, mama, ovo je njihova zemlja, ovo je njihov grad, ovo je njihovo vreme.
– Ali, Olja…
– Gospođa Simić je operisala kataraktu, deda Vasa karotide, prija Mira ide sa štapom… Ni ti, mama, nisi zdrava, juče si zaboravila vrata da zaključaš, jutros nisi isključila ringlu, pre neki dan nisi poznala kum Boru…
– Ništa mi nije, Olja, ama baš ništa. I da znaš, mogu ja još da duvam u pištaljku, da šetam… Sve dok ne uklonimo sa vlasti ovaj štetočinski režim, ja ću da šetam.
– Ali, vašom šetnjom Vučić i njegov režim neće pasti.
– Ko neće pasti?
– Aleksandar Vučić, mama.
– A ko je taj?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
