Porodične priče

BOŽIDAR. Drugaricu Ljubinku, naprednu omladinku i moju buduću zakonitu suprugu, upoznao sam na Prvomajskom uranku odmah posle mog povratka sa radne akcije Šamac – Sarajevo gde sam bio više puta pohvaljivan i nagrađivan. Na dotičnom Prvomajskom uranku uzeo sam učešća ispred naše Omladinske organizacije kao jedan od organizatora, a drugarica Milanka je nastupala u prigodnom kulturno-umetničkom programu sa deklamacijom „O klasje moje“. Posle programa, odigrali smo Kozaračko kolo u koje smo se ona i ja uhvatili jedno do drugog i tako zbližili.

LJUBINKA. Oh, kad se samo setim tih sunčanih prolećnih dana i tog uranka… Kad se setim tog mladalačkog zanosa i tog optimizma koji nam je širom otvarao vrata budućnosti… U novo progresivno doba, doba novog pravednog društva. Nebo je bilo granica. Pa kad se pojavio moj Bole onako visok i plećat. Pa kad smo se uhvatili u kolo… Iduće godine rodila nam se Svetlana…

SVETLANA. Te šesetosme prvomajske praznike sam provela sa roditeljima u našoj vikendici na Kosmaju. Božidar je obigravao oko roštilja, a mama je neumorno seckala luk. Kad smo se vratili, komšinica Vera sa pravnog kazala mi je da je svet u plamenu pobune a da jedna žiška tog plamena tinja i na našem Univerzitetu. Sutradan sam požurila na fakultet i zatekla koleginice i kolege u žučnim sučeljavanjima mišljenja i debatama. Odmah sam se uključila. I bila aktivna sve do pobedničkog kraja, do kozaračkog kola. Ah, da, tada sam upoznala Peđu…

PEĐA. Nismo tražili mnogo – bili smo realni, tražili smo nemoguće. Manje socijalnih razlika – više socijalizma, bolje i pravednije društvo bez crvene buržoazije i privilegija, rečju, socijalizam sa ljudskim likom. Bilo je to nezaboravno proleće u kojem se pojavila i ona, Svetlana, šest godina moja žena i majka našeg Miloša…

MILOŠ. Klasika – dete razvedenih roditelja, odrastanje sa posesivnom majkom, retki susreti i razgovori sa ocem utonulim u rezignaciju, baba i deda kao bankomat… Pa onda mladalački bunt – 9. mart, studentski protesti, tribine, rasprave, okupljanja… Posle je bilo i frke – bežanje od regrutacije, skrivanje od policije, Kosmaj… Na Kosmaju sam i upoznao moju ženu Tamaru s kojom sam na Trgu slobode dočekao novu 1997. Ja u revolucionarnom zanosu, ona s trbuhom do zuba…

TAMARA. Ovaj moj nikako da se smiri, malo mu bilo razvlačenja po mitinzima devedesetih, malo mu bilo Petog oktobra – on se i danas, pod stare dane, vuče po nekakvim protestima, kao on je #1 od 5.000.000, kao on spasava demokratiju. Večita opozicija. More, večita zamlata, eto šta je on. Da mi nije ovog našeg sina Vukana davno bih ja digla sidro iz ovog „toplog porodičnog gnezda“…

VUKAN. Ovi moji su baš smor. Ovaj grad je smor, ova zemlja je smor… Sa svim svojim koronama, „strukom“, Rističevićima, Vulinima, Zavetnicima, Palmama, Cecama, Zadrugama, respiratorima, Vesićima, Parovima, Sarapama, karantinima… Palimo odavde, moj dečko Stojan i ja! Odlazimo zauvek! Pozdraviću se sa baba Svetlanom i deda Peđom, s mamom i ćaletom, a pradedi Boži i njegovoj Ljubinki upaliću po sveću…

Na kraju, upalićemo moj Stojan i ja i jednu sveću ovoj i ovakvoj Srbiji…