Porodične priče (prvi deo)

Onamo ‘namo ćeraćemo se još, a ovamo ‘vamo napisani su već prvi domaći zadaci.

MOJA PORODICA

„Na početku svakog septembra isti domaći smor: Moja porodica. Već peti put pišem ovaj glupi sastav. Ali, što se mora mora se – do neke diplome i pasoša za tutanj. Dakle, moja porodica.

Moju porodicu činim ja, moja starija sestra Tea, moja mama Nada, tata Urke, baba Zorka i deda Radovan. Mama radi u ujka Banetovoj prodavnici zdrave hrane, a tata je pisac. On već dvadeset godina piše knjigu Ko nam je kriv i tek je stigao do Vučića. Sestra je u srednjoj frizerskoj i stigla je do farbanja sa šatiranjem pa baba Zorka svaki dan ide na pijac s novom frizurom u raznim bojama. Naša baba Zorka je jedna mnogo dobra baba, ona nam kuva, mesi nam kolače i krišom nam daje pare da imamo za sladoled a tata za kladionicu.

Deda Radovana baba zove kilavi Radovan zato što su se svi snašli i uspeli u životu još onda kad se išlo u oslobađanje Vukovara i svih srpskih zemalja, a njega otpustili s posla zato što je uvek bio protiv. Deda je i sada protiv i ide na svaki protest a baba kaže da ne priliči njegovim godinama da se tamo dernja Vučiću pederu, ali nema kome da kaže. I kaže još baba: gde su mi bile oči? To kaže i mojoj mami: Ćerko, gde su ti bile oči kad si se udavala za ovo?

A mama ništa ne kaže, samo se triput prekrstila kad su završeni izbori u Crnoj Gori i kad smo odbranili svetinje i Buljarice. Ovo za svetinja i Buljarice kaže moj tata koji je još pre dve nedelje rekao da je Lukašenko prdnuo u čabar i da će tako i Milo i ovaj naš i svi, a deda ga pitao: jel svi, svi, svi kao onomad kad se Vuk pakovao za selidbu na Dedinje a Dana u NIS?

Deda stalno nešto zakera. Te ne valja mu Krizni štab, te ne valja mu neki Bujke, te gde je novogodišnja rasveta, te kakva je ovo babuška od Stefana Nemanje, te kad će litije protiv Matije, te ode ovaj naš u Vašington mečki na rupu, te…

Sad moram da završim ovaj domaći zadatak zato što nam u goste dolazi ujka Bane sa ujna Verom i njihovim Vukom Konstantinom pa svi moramo da stavimo maske. Deda Radovan stavio dve, kaže: osećaju se gosti na #buducnostsrbijeav“.

MOJ UNUK

„Za porodičnu hroniku: moj unuk Dušan pošao u šesti razred. Jeste da ide s maskom u školu, jeste da sedi sam u klupi, bez para, jeste da je učionica dezinfikovana od patosa do plafona, ali takvo je ovo Vučićevo vreme nevreme. Dobro je da onaj Selaković nije učionice okadio, osveštao i ukrasio ikonostasima.

Moj unuk Dušan, delija dedin! Porastao, izdžikljao, lep, pametan na… zna se. Isti deda! Pa kad još malo stasa, kad se raskrupnja za neku godinu, kad ojača pa se pridruži dedi. Nas dvojica ćemo zajedno na ulice, pred skupštinu, na Andrićev venac… Da rušimo Vučića.

(nastaviće se)