Razvojni put Bore Šnajdera

Taman pomislih: eto, i mi Dorćolci dočekasmo da se udenemo u nešto važno, kad ono cvrc – puče lopta, rasturi se društvo. Jebiga, ne da nam se…

Ovi klinci danas pojma nemaju šta znači „dasa“ i „gerla“, šta znače žipon i baletanke, ko je bio Mile Lojpur, a ko Dara Nijagara. Ovi klinci danas nikad nisu čuli za „frula pantalone“ iako ih jedva navlače. Nisu čuli ni za „zvoncare“, ni za „sličuge-gvinterice“, za „Euridiku“, Đorđa Marjanovića, Kardelja, Milku Babović, Jovana Bulja, „Akademiju“, štafetu, štraftu, šutku… Ovi klinci danas, raspoređeni po partijama, strankama, vladinim i nevladinim organizacijama, na vlasti i u opoziciji ili na čekanju – oni su nas iz četrdeset-pedeset-šezdeset i neke onako džumle gurnuli u Pokret…

Tu smo se mi opet našli… Ne kao onomad „Svi, svi, svi“, nego mi Dorćolci sa Čuburcima, Bulbuderci sa Voždovčanima, Savamalci sa Krstašima… Tu sam se i ja našao…

Zovu me Bora Šnajder zato što je moj pokojni Radoje pre onog rata držao štofaru i krojački salon za gospodu pri dnu Kralja Petra ulice. Kad su nas „oslobodili“ oslobodili su nas i štofare, a salon preimenovali u Prvu beogradsku krojačku zadrugu sa sve ćaletom kao poslovođom.

Rastao sam tu, pri dnu Kralja Petra ulici, sada Sedmog jula. Sa Perom Svrakom, Ušketom, Bobanom Munjom, Lepom Lenkom, braćom Zarić i ostalima iz kraja. Škola, okupljanja na ćošku, gluvarenje, bioskop, kasnije štrafta, igranke na Kališu, fakultet, ljubavi, posao, žena, deca, stan, nameštaj, auto… Boban je prvi zbrisao, u Pariz. Lenka se udala za Ušketa, sada su u San Dijegu, kod dece, zimuju. Mi ostali smo još uvek na Dorćolu. Penzioneri.

Kada je počelo, nismo se snašli – taman navikli na „drugove“, poče pičvajz. Braća Zarić zaurlaše „svi, svi, svi“, Pera ode da oslobađa Karlobag i Ogulin, Boban u Parizu „organizuje dijasporu“, a mi ostali se primirili po kućama… Čekamo da prođe.

Dobro, nismo samo sedeli i čekali, devedeset šeste i sedme smo onoliko lupali u šerpe i duvali u pištaljke, svake večeri šetali Medijskom trasom, obadve nove godine dočekali na Trgu, moja Mira bronhitis na nogama pregurala. Bilo, bre, mnogo laća (ovi klinci danas pojma nemaju šta znači „laća“, oni kažu „super“), svake večeri se staro društvo okupljalo na „našem ćošku“, sačekivali se, dovikivali, posle išli na piće u „našu kafanu“… I šta? Cvrc.

Dvehiljadite izgurasmo Peti oktobar. Ceo Dorćol je slavio. I Vračar, Bulbuder, Neimar… Za Novi Beograd nisam siguran. Svi smo širom otvorenih očiju gledali u svetlo na kraju tunela… Nadali se. Sanjali. I šta? Cvrc.

Pokret je bio poslednji voz za nas poslednje „dase“ i „gerle“ s Dorćola. Sa Zvezdare, Voždovca, Krsta, iz Savamale, Kragujevca, Vršca, Sombora, Niša, Kruševca, Arilja… I za ove nove klince koji još nisu otišli i koji ne mogu više ovako.

I šta? Cvrc.