Romeo i Julija

ZOV

Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, fabrike, klinike, mostovi, pruge, barikade, cvetje… Kud god pogled pukne a ono lepotinja i ubavinja. I, odasvud pesma se čuje. I toj ne pesma, već glas samo… Glas što zove…

Za tim glasom, ozgo, od Vračara, nogu pred nogu, k sudbini svojoj ide Romeo… Ide polako, a u džepu mu zvecka 619 miliona…

Druga scena

TERASA

Čarobni dvorac na Andrićevom vencu. Na terasi, sva zanosna, ozbiljna i odgovorna, već godinama čezne devica Julija od Kapuletijevih… Lepotica na glasu. Za njenu ljupkost i gracilnost čulo se čak do Karlobaga, Ogulina, Karlovca i Virovitice, za njenog oca, rodonačelnika ugledne batajničke porodice i čelnika Otadžbinske uprave moćne korporacije, sve do Haga i Sheveningena.

Kasno popodne večeri se bliži… Julija na terasi čezne i uzdiše… Uzdiše za onim žutim Romeom, onim od Montegijevih, iz porodice s kojom su Kapuleti vekovima u svađi…

Romeo, Romeo, zašto si Romeo?

Odbaci ime to – ili ako nećeš,

Zakuni se da voliš me pa ću ja

Poreći da sam kćer oca svog.

Ali, ko to tamo peva? Ko to ispod terase srce svoje na dlanu nudi?

Treća scena

LOŽNICA

Oh, pa to je on – Romeo.

U sumračju još jednog prolećnog dana obostrane čežnje, do vrha ispunjen karasevdahom, Romeo popio živo jaje, raširio nove note i peva serenadu. I to neje serenada već glas samo. Mek, pun glas. Pun obećanja. Pa taj glas ide, sa mesečinu se lepi, treperi i, eno, na srce i dušu voljene pada…

Glas pao na srce i dušu voljene, note potrošene, serenada otpevana – šta sad?

A odozgo, sa čarobne terase čarobnog dvorca, sva ustreptala čarobna Julija svojim senzualnim usnama šapuće: Merdevine, žuti, merdevine.

I, sav ustreptao, Romeo prislanja merdevine uz zid čarobnog dvorca, sve do čarobne terase i neodoljive čarobnice…

Četvrta scena

EPILOG

Za njim Julka zamandali vrata…

**