Škola za budale

Vladimir Jokić Puna škola đaka, niotkuda vrata. U učionicu IV-beee ulazi Profesor.

Profesor: Pomoz’ bog, budale!

Đaci: Bog ti pomog’o!

Profesor: Ko nije na času?

Redar: Jokić.

Profesor: Opet? Evo njemu ponovo jedan minus k’o vrata. Tale, izađi na tablu.

Tale: Ko, je l’ ja?

Profesor: Baš ti. Ajde, Tale, kaži ti nama jesi li glasao?

Tale: Ihaj, kol’ko puta! Kad god kažu – ja glasam.

Profesor: Za koga si glasao?

Tale: Za naše, ja uvek glasam za naše.

Profesor: A zašto glasaš za naše, Tale?

Tale: Ja glasam za naše zato što su naši rekli da čuvaju bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka, onda su rekli da čuvaju suverenitet i teritorijalni integritet i da ne priznaju nikom ništa, onda su rekli da se saginjati nećemo, onda su rekli da smo pobedili i da prelazimo na obnovu i izgradnju sto hiljada stanova. I rekli su još da će bude socijalne pravde, da će bude zapošljavanje, da će budu veće plate i penzije i dečiji dodaci i invalidnine i ima da bude bolji život.

Profesor: Vrlo dobro, Tale, idi na mesto. Budimire, Budo, junačino, ustani i kaži jesi li ti glasao?

Buda: Jesam, gospodine profesore.

Profesor: A za koga si glasao, golube?

Buda: Za naše, naši su najbolji!

Profesor: Zašto su naši najbolji, Budo?

Buda: Naši su najbolji zato što su kazali da čuvaju suverenitet i teritorijalni integritet i da ne priznaju nikom ništa, onda su kazali da nas svi jedva čekaju, onda su kazali da će budu socijalno odgovorna vlast, da će bude zapošljavanje, da će budu veće penzije i plate i dečiji dodaci i invalidnine i da će daju akcije svakom i ima da bude bolji život.

Profesor: Odlično, Budo, sedi – pet. Dame i gospodo, braćo i sestre, drugovi i drugarice budale, kao što smo mogli da čujemo iz odgovora dva naša najbolja učenika, nimalo nije teško biti odlikaš. Šta je za to potrebno? Potrebno je stalno ponavljati gradivo i uspeh neće izostati. Jer šta? Bilo kako da glasate, bilo za koga – mi u Zbornici ćemo se dogovoriti ko će biti vaši.

Zvono. Oko vrata. Kraj časa.

Profesor ulazi u Zbornicu. Svi su već tu. I naši, i naši, i naši… Svi sede oko velikog stola zastrvenog zelenom čojom.