Sveti Georgije ubiva aždahu

Beše klonulo i tmasto do obzorja maglenog i dalje, sve do na kraj svega. Ni mrmora ozdo, ni kliktaja ozgo. Ni jaz da se oglasi žuborom, ni vetar hujom. Polegao zemaljski šar u se, zagrnuo se tišinom, čeka da mine, da čemer utuli, i tama, i zaum.

Beše bezvolja i muk, i zaludu se kroz smutna bespuća muklog čekanja, kao miomiris tamjana, provlačio pramen nade u novi dan i novi početak svetlosti.

I, namah, iz samog srca zvezdanog sjaja, vinu se poj ozarja novog i nesta čemer i tminu i muk. Sinuše i nebo i gora i voda. I sve ponovo bi dan.

Među nas se s nebesa spustio Georgije, Đurađ, Đurđic, Đorđe, Đoka, Đole! Zublja istine, delilac pravde, zaštitnik slabih, dušmanin moćnih, oslobodilac zatočenih, iscelitelj bolesnih, učitelj neukih, krčilac puteva, čuvar, neimar, sanjar, nosilac bremena našega, neumornik i velikomučenik. Svetac!

I zaori se pesma: Đurđevdaaaaaaaan!

I taman da proleće na naše rame sleti, taman da potoci zažubore i trava ozeleni kad – eto ti aždahe! I to ne jedne, skupilo jato aždaja i zmajeva i nemani svakog soja, i ala i vrana. Sa svih strana kidišu. Hoće da nas satru.

Hoće aždaje preko crvenih linija. Hoće ale da one vode sa 5:0. Hoće da otvore most. Navrle na budžet. Podmeću inflaciju. Ne daju litijum. Sade konoplju. Podmićuju sudije. Iseljavaju mladež. Kradu radničke pelene. Ne daju frekvencije. Prazne sela. Usporavaju pruge.

Ali, naš Georgije, Đurađ, Đurđic, Đorđe, Đoka, naš Đole ne da na nas. Ne da aždajama i nemanima, alama i vranama da nam zatru pute.

Zato mu složno, svi kao jedan, zapevajmo tropar:

#đurđevdaaaaaaaaaanav.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.