To kad uvati ne pušta

Posle ručka, uz Vasinu tortu, kafu i četiri vrste sitnih kolača, razgovoru nikad kraja.

– Bogami, jedva čekam da prođu ovi izbori sedamnaestog – ovde, evo ovde su mi se popeli razni čukači na vrata, zivkači telefonom, presretači po pijacama… O televizijskim obraćanjima da i ne govorim…

– Vala baš, kuma Daro, dodijaše nekakvim „boljim cenama“, nekakvim vaučerima, pa penzionerskim karticama… Eto, sad i studentima dele kartice.

– A tek popusti! Na voz, na avion, na benzin, putarinu, nosive sterilizatore, sportove na vodi, muzej slatkiša, uloške, registraciju plovnih objekata!

– Preteraše, brate, s onim „Da li ste zadovoljni povećanjem penzije“? „A popustima“? „A vaučerima“? I odmah zatim „A za koga ćete da glasate“? „Možemo li da računamo na vaš siguran glas“?

– Strašno! Ne može čovek ni da prilegne posle ručka a da ne čuje zvr-zvr…

– Izvinite, gospođa Daro, čini mi se da sam i vas video u onom autobusu koji je onomad, 26. maja, kretao za Beograd na miting u organizaciji režima koji su neki iz milošte zvali i kontramiting. A zvanično „Srbija nade“.

– A to. Kum Milovan zapeo, on vođa puta: „Ajmo u Beograd da toj kobajagi eliti pokažemo šta je patriotizam i kako se voli Srbija“, a ja nameračila i da pazarim novu tašnu za Anabelinu veridbu, pa hajd.

– Vaša Anabela se verila? Pa čestitam, čestitam… Je li to ona što se tu skoro zaposlila u Komunalnom?

– Jeste, ona. Škola joj nikako nije išla pa da dete ne dangubi…

– Pa kako je uspela?

– Kum Milovan je to sredio.

– A za koga ćete da glasate na ovim izborima sedamnaestog?

– I to kum Milovan umesto nas, onako đuture. Mi smo staro kumstvo, znate, pa smo to prepustili njemu kumovski i porodično – svi Simići, Vidojkovići i Tasići…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.