Urnebesna tragedija sa pevanjem

Tačka, tačka, tačkica,

crta, crta, crtica,

okrugla mu glavica,

na glavi mu kapica,

ruke, noge ko u miša –

gotov čiča Gliša!

Tako je počelo te 2012. U ateljeu likovne umetnice Vesne Pešić, među prijateljima i osobljem nekadašnje ambasade poznate i kao Frida Kalo, okupilo se probrano društvance i kreiralo maskotu Budućnosti Srbije. Bilo je to u sredu, predveče. A u četvrtak…

ČETVRTAK

Toma Nikolić se ohoho kovarnuo posle onog štrajka glađu, žeđu i mišlju. Nije prošlo mnogo a on se pričestio, malo plaknuo, obukao čistu preobuku pa skoknuo do Novog Sada da upiše, diplomira i masterira ekonomiji i inženjerski menadžment.

I, dok je Siniša Mali tek lepio tapete – sve diploma do diplome, jebote – i šacovao šta će da doktorira, dok je Nebojša Stefanović bazao po Sava centru čekajući ugledne profesore Megatrenda, dok je Jorgovanka Tabaković birala dezen svoje nove diplome, master Toma Nikolić oposli novosadski trošak – preseli se na Andrićev venac. Sa sve Dragicom.

I ostade tu do onomad… A onda…

UTORAK

Popo sam se na sam vrh,

to je za sve tajna,

al ta moja visina

nije bila trajna.

Moram sići, govore,

iako sam dobar,

pa ću opet ko i pre

biti Toma Grobar.

Ali na Dedinju…

I, dok se Toma selio na Dedinje, sa sve lampekom i Dragicom, na čelu Budućnosti Srbije već su bile raspoređene nove, napredne snage. Jače, brže, bolje. Sa sve diplomama i doktoratima, sa sve rodbinom i kumovima, braćom i tatama, članovima i simpatizerima.

Vidno mesto među tim snagama pripalo je nadahnutom vizionaru i pregaocu Goranu Vesiću. Taj poletni neimar što uvek hrli napred, što ustaje i leže s Đilasom na usnama, taj neumorni kaldrmdžija i gondolijer, jarbolar i novogodišnji dekorater, ta maketa Budućnosti Srbije u prirodnoj veličini i punom sjaju, zahvalan tački, tački, tačkici, sad sluša naš poj:

Kocka, kocka, kockica,

gde je bila ulica,

i naš Trg kod Spomenika,

gde je bila Republika…

Jer, Goran Vesić je onaj čiča Gliša…