Vuci i ovce

Čini mi se vekovima

vuk sa ovcom nešto ima…

(Ršum)

Grrr… To vuk.

Beee… To ovca.

I sporazumeše se. Do poslednje koske.

* * *

Vučje doba… Za nekoliko decenija lovostaja nakotilo se vučjeg soja sačuvajbože, odasvud se čuje preteće zavijanje i škrgut. Ovce se zbile, uplašene, tek katkad tvitnu ili otegnu ono svoje buntovno „beee“. Niko se više i ne obazire na gamad što je svih tih godina u rojevima izmilela ispod kamenja istorije i utrla vučje staze.

Na celoj pustopoljini najveće vučje leglo je ono Debelog vuka, onog što su ga držali u zoološkom vrtu pa pustili – iz tog legla se nakotilo toliko gladnog vučjeg podmlatka da im njihov tor mali, ištu i okolne, ištu čitav Ovčiji svet.

Malo, malo, pa nekog pokusnog vučinu zagrnu jagnjećom kožom e da bi koju oblapornu ovcu domamili. I domame je, jednu po jednu – eno čitavog stada ovaca u vučjem čoporu. Podgojile se, još bleje, ali vredno uče i napreduju. Ostale ovce – ovolike im oči od straha – tek s vremena na vreme dignu glave sa podastrtog sena i pobune se: beeee…

I tako, sa svih strana odjekuje vučji zov. Oglašava se vuk za vukom, vučina za vukojem, vukan za vučkom… Eno ga i Beli vuk, reži iako sada sapet, ne zna se kad će da napadne i koga. Eno i njegovog čopora kako se šunja okolo i čeka, čeka mig ili vučju komandu. Eno ga i Verni vuk što stoički trpi svaku obedu. Tu je i olinjali Stari vuk sa proplanaka širom negdašnjih šuma, tu je i Zeleni vuk ogrnut mekim jagnjećim krznom, tu i Tetkin vuk sav u ušima, tu i Vučka sva onako, i Roze vuk svakojako, i Vuk plivač, i Vuk pevač, i Vuk duvač, i Najači vuk, i…

Ali, Najjači vuk nije najjači, najjači i najopasniji vuk je Mali vuk. NJega se svi plaše a najviše ovce.

Ali!

* * *

Grrr… To Mali vuk.

Gr! Gr! Gr! Gr! Gr! Gr! Gr! Gr! Gr! To ovce.

I tako Mali vuk podvi rep i ode, a za njim i čitav njegov čopor.

To 3. aprila.

**